Stotinak kilometara istočno od Rejkijavika, u Južnoj oblasti Islanda, nalazi se seoce Rejkholt, dom za tek oko sto stanovnika. Poznato po toplim izvorima i staklenicima, selo je jedno od stanica u okviru Zlatnog Kruga, 300 kilometara duge turističke rute koja pravi krug od prestonice preko južnih brdskih predela i nazad.

Tip: strateška igra Vreme: 30-60 minuta Broj Igrača: 1-4 Mehanizmi: postavljanje radnika Dizajner: Uwe Rosenberg Izdavač: Frosted Games, Renegade Game Studios Izdato: 2018.

Reykholt je relativno prosta igra postavljanja radnika za jednog do četiri igrača u kojima se trudite da kroz gradnju staklenika i sađenje povrća uslužite što veći broj sve zahtevnijih turista pomeranjem svojih turističkih menadžera na kraju svake runde.

Svaki igrač će tokom cele igre raspolagati sa tri radnika koje će u klasičnom stilu postavljati na jedno od polja na tabli koja se razlikuje u odnosu na broj igrača. Polja za akcije su raspoređena u četiri različite kolone koje predstavljaju imovinske, zemljišne, marketne i akcije gradskog veća. Svaka kolona ima nešto svojstveno, pa tako vam imovinske akcije uglavnom donose izgradnju novih staklenika, zemljišne sadnju, marketne novo povrće, a gradsko veće vam dozvoljava da uzmete servisne karte ili prodate staklenike za dodatno kretanje svojih menadžera.

Kad smo već pomenuli servisne karte, na početku partije, igrači će odabrati 5 karata koje će biti u igri i koje donose male bonuse i/ili izmene pravila za igrača koji ih kupi. Ove karte vam mogu doneti dodatnu sadnju, povrće ili jednu jaku akciju koju odigravate u trenutku kupovine.

Staklenici dolaze u 4 različite veličine i svaki ima spisak povrća koje može da primi prilikom sadnje. Tako najmanji staklenik može da primi bilo koje povrće, ali ima tek 3 mesta za sadnju, dok najveći od 6 može da prihvati samo paradajz i zelenu salatu (od 5 različitih biljki).

Na kraju svake runde igrači harvestuju po jedan plod iz svakog staklenika, a zatim plaćaju za pomeranje svkog menadžera kroz turističke stolove. Za prvih 5 stolova, turisti će tražiti samo po jednu povrćku, zatim po 2, pa 3, itd. U okviru pomeranja menadžera, igrači su dužni da jedan sto koji ne mogu (ili mogu, a ne žele) da plate preskoče, odnosno da dođu na njega neplaćanjem, i čak dodatnim preuzimanjem povrća koje su na njemu iscrtane. Tematski besmisleno, i na prvi pogled čudno, ali mehanički veoma bitno.

Na kraju sedme runde, pobednik je igrač koji je stigao do najdaljeg stola.

Igra pored standardnog načina igranja ima i scenarije, koji su pomalo preoptimistično nazvani Story Mode. U praksi je to nekoliko različitih načina igranja sa blago izmenjenim pravilima i dodatnim špilom događaja koji nije jedinstven.

Ilustracije su jedne od najlepših koje možete videti u igrama. Rozenberg ovaj put nije sarađivao ni sa Francom, ni sa Lohauzenom, već sa mlađanim Lukasom Sigmonom koji je uradio neverovatan posao. Kvalitet komponenti je na visokom nivou, karte su velike i pregledne, a drveni resursi uvek dobrodošli, posebno kada uz igru dobijete i kartonske gajbice za dotične.

Od Rozenberga uvek treba imati velika očekivanja, pa je tako i ova igra bila na jednoj od naših najiščekivanijih lista. Jedna od najbitnijih stavki u opisu ove igre je njena pristupačnost, odnosno veoma lagana pravila i kratko vreme igranja, što je definitivno veliki plus, ali nažalost, i jedna od njenih najvećih mana.

Iako ima veoma lagana pravila, igra strateški nije uopšte naivna. Uz mali broj akcija koje možete odigrati, i pravi izbor za preskakanje, igrače može uhvatiti blaga glavobolja. Naravno, ne na nivou ozbiljnih i kompleksnih igara, ali može biti zamorno za novajlije u hobiju. Ovo znači da je igra najviše namenjena ozbiljnijim igračima koji bi da odigraju nešto na brzaka.

Veliki plus i za elegantno rešenje za onemogućavanje igračima da nakupe resurse kako bi se samo u poslednjem krugu kretali, kroz jedno plaćeno kretanje u svakoj rundi. Osim svoje osnovne namene, takođe i povećava broj potrebnih odluka koje mnogo utiču na dalji razvoj partije.

Suptilna, ali i bitna catch-up mehanika u vidu toga da igrač koji poslednji dođe na polje postaje prvi na tom polju, dok u isto vreme igrači pomeraju svoje menadžere rasporedom kojim su na stolovima, je odličan tie breaking mehanizam.

Ipak, najveća boljka igre je slaba varijabilnost. Jedina razlika između dve standardne partije je u 5 servisnih karata koje mogu malo promeniti partiju, ali ne i potpuno promeniti način igranja. S druge strane, relativno mali broj polja za odigravanje i uvek identičan sistem “bodovanja” neće od igrača zahtevati drugačije pristupe. Ovde u spas stiže već pomenuti Story Mode, sa pridodatim špilom događaja koji samo dodatno uvećava uticaj sreće. Ipak, nakon odigranih par partija sa ovom varijantom, ne vidim razlog da se igra ikada igra bez dotičnih dodatnih pravila koja definitivno utiču da igrači moraju da razmisle o drugačijim pristupima, ali i dodaju dodatne zadatke koje moraju da izvrše kako bi uopšte bilo pobednika!

Kad je skaliranje u pitanju, igra odlično radi sa svakim brojem igrača jer dolazi do zatvaranja određenih polja, odnosno kompletno drugačije table za solo i dva igrača. Solo varijanta je “pozajmila” način odigravanja radnika iz Feast for Odina u kojem na tabli zadržavate radnike iz prethodne runde, blokirajući sami sebi akcije, što je definitivno pozitivna stvar jer se i tamo taj pristup odlično pokazao.

Reykholt je solidna osrednje kompleksna euro igra koja je pre svega namenjena za ljubitelje Rozenbergovih postavljanja radnika, koji ponekad vole da partiju završe u 30tak minuta. Pored lepo zamišljenog i elegantnog dizajna, igra najveći problem ima sa varijabilnošću, mada joj scenariji iz takozvanog Story Mode-a u tome bar malo pomažu!