Svaka kuća bi trebalo da ima Azul. Ova društvena igra je, barem za mene, ono što je nekada bio šah. Imate uvek postavljenu garnituru na stočiću u dnevnoj sobi, pa gosti nek se čudom čude i znatiželjno prilaze ovom stilskom nameštaju. Treća po redu igra u Azul serijalu je još veća poslastica.
|
Azul: Summer Pavilion nastavlja sagu o keramičarima u Portugaliji. Nakon što smo opločali zidove palate uz originalnoj Azul društvenoj igri, a zatim napravili vitraže u Azul: Stained Glass of Sintra, došlo je vreme da se doteruje letnjikovac. Za to se ovog puta koriste romboidi, uz nešto komplikovanija pravila i bodovanje. Čitave tri strane pravila.
Nadam se da nema potrebe naglašavati koliko je ovo lepa igra. Kao i prethodnici, Summer Pavilion dolazi sa finim pločicama koje sjajno zveckaju u pratećoj torbici. Table za igrače su od finog, debelog kartona, mada su one sa gravurama ostale u opcionoj ekspanziji, tako da je bolje da ne drmnete sto inače sve leti na sve strane. Još jednom kritika ide na centralnu tablu, koja ujedno služi i za praćenje poena, a koja je opet tanka kao flis papir. No, šta da se radi, valjda je to služilo da cena ostane povoljna.
Osnova igre je ona poznata. Na određenom broju “fabrika” se pojavljuju pločice, kad dođe red na vas uzimate sve od jedne boje dok ostatak ide na sredinu. Možete da uzmete i sve pločice jedne boje sa sredine, gde je u ona koja vam daje da u sledećem krugu igrate prvi. Međutim, prva promena je u tome što su neke boje džokeri. U svakoj od 6 rundi druga boja se može iskoristiti da zameni druge, a pritom pločice te boje možete uzimati samo po komad i to isključivo uz uzimanje neke druge boje s njom. Da, ovaj Azul se igra fiksni broj krugova, tako da svi imaju jednaku priliku da sakupe poene.
Sledeća kvaka je u samom slaganju. Umesto da pokupljene pločice ređate odmah, čuvaćete ih sa strane sve do kraja kruga. Onda sledi popunjavanje table gde, logično, mora da ide boja na boju, uz centralnu zvezdu gde možete postaviti bilo koju od boja, doduše samo po jednom. Razlog zašto ćete krug završiti sa gomilom pločica je sledeći – svako polje na sebi ima broj koji označava koliko pločica treba potrošiti da biste popunili to polje. Da popunite npr. crveno polje broj 6 postavićete jednu crvenu pločicu i ostalih 5 ubaciti u toranj (da, vratio se). Ako je u tom krugu recimo plava boja bila džoker, sve što vam zafali za akciju možete platiti plavim pločicama, ali je bitno da imate makar jednu crvenu koju ćete postaviti na tablu.
Bodovanje u Summer Pavilion ume da bude zbunjujuće dok se ne naviknete. Naime, svako popunjeno polje vredi 1 poen plus dodatnih onoliko poena koliko se pločica na zvezdi već nalazi u tom nizu. To znači da želite da se svaka naredna pločica dodiruje sa prethodnim kako biste dobijali više od jednog poena, ali isto tako i popunili čitave zvezde ili sva polja sa istim brojem za finalno bodovanje. Igra vas takođe vuče ka tome da popunjavate “skupa” polja iako vam to možda ne odgovara. Vidite, na paviljonu se nalaze statue, stubovi i prozori, te svaki put kada zaokružite nešto od pomenutog pločicama dobijaćete još pločica za igranje.
Centralna tabla je ono što ovu verziju Azula podiže na jedan novi nivo. Osim za brojanje poena i praćenje rundi/džokera, ista služi i za bonus pločice koje ćete osvajati popunjavanjem specijalnih polja. Pored svega toga, između rundi možete sačuvati do 4 pločice (sve ostalo su negativni poeni) za naredni krug. Sve to zajedno čini Azul: Summer Pavilion izuzetno taktičkom igrom. Planiraćete čitave poteze unapred, pokušavajući da pripremite tablu za kombo poteze u kojima dobijate dodatne pločice, a onda postavljanjem njih još dodatnih itd. Ili ćete samo rezervisati buduće džokere, jer vam se čini da neće naleteti dovoljno plavih pločica, a baš vam one trebaju da biste završili tu zvezdu. A kada se izigrate sa osnovnom tablom, samo je okrenite i imate blanko tablu gde sami birate raspored boja.
Što se mene tiče, Majkl Kisling je napravio još jedan hit. Azul: Summer Pavilion je fina evolucija već fantastične formule, dovoljno drugačija i sveža da zaslužuje svoje mesto pod suncem. Prepuna interesantnih izbora, iako nešto komplikovanijih pravila, igra je koja ima dosta dubine da želite da joj se stalno vraćate. Jedina “mana” da tako kažem je što period na kraju krugova može da potraje, jer igrači imaju hrpu pločica koje pokušavaju da uglave, te ako imate saigrača koji toliko dugo razmišlja da stignete da skuvate kafu, možda vam ovaj Azul neće sasvim leći.
Iako će nam svima originalni Azul ostati najdraža igra iz serijala, Summer Pavilion zaslužuje sve preporuke.
Igru nam je za potrebe recenzije ustupio izdavač.
Categories: Boardgames, Recenzija
