Sredinom prošle godine smo imali priliku da recenziramo Azul, prelepu i fantastično dizajniranu porodičnu, apstraktnu igru Mihaela Kislinga, koja je prethodnih meseci dobila gomilu nagrada, između ostalog i Spiel des Jahres. Tokom prošlog Esena, Next Move Games je predstavio i naslednika, Azul: Stained Glass of Sintra.
|
Azul: Stained Glass of Sintra je kao i svoj prethodnik, porodična, poprilično apstraktna igra za 2 do 4 igrača u kojoj, ovaj put umesto azuležosa, postavljate vitraže Palate u Sintri. Tema koja se, definitivno, mnogo teže povezuje sa Portugalom, pa ne možemo barem za trenutak isključiti mogućnost da je nastala pod uticajem skoro podjednako popularne Sagrade. Mada, tu se svaka sličnost sa ovim naslovom i završava.
Na početku partije svaki igrač dobija osnovnu i 8 modularnih, dvostranih traka, od kojih nasumično pravi svoju tablu. Na sredinu se stavlja tabla za praćenje poena, polomljenog stakla (negativni poeni) i 6 pločica za šest rundi koje prikazuju koja pločica daje bonus poene u trenutnoj.
Kao i u osnovnoj igri, Stained Glass of Sintra ima određen broj izloga po broju igrača na koje se postavljaju po četiri providne pločice koje predstavljaju deo vitraža. Odabir pločica je opet isti kao i u Azulu – igrači mogu uzeti sve pločice iste boje sa jednog izloga, prebacujući ostatak u centar, ili sve pločice iste boje iz centra, uzimajući i pločicu za prvog igrača, ako je i dalje dostupna.
Za razliku od svog prethodnika, u ovoj igri svaki igrač ima 8 modularnih traka sa po 5 polja za pločice. Igrač mora postaviti sve pločice koje je uzeo u jednu kolonu na polja koja primaju tu boju, izbacujući sve ostale pločice koje je eventualno preuzeo u staklenu kulu (čitaj: diskard pajl) i oduzimajući poene za polomljeno staklo. Tu je sada jedan od najbitnijih delova igre – igraču su za postavljanje dostupne samo one kolone koje se nalaze ispod i desno od njegovog radnika, koji se nakon toga pomera na kolonu koja je izabrana. Umesto da pokupi pločice, igrač može da pomeri radnika na prvu poziciju. Kada je kolona sasvim popunjena, igrač dobija poene za tu kolonu, sve desne kolone koje su u nekom trenutku već bile popunjene i bonus poene za pločice u boji koja je trenutno izložena. Zatim uzima jednu pločicu po želji i stavlja je na prvo slobodno polje na osnovi table, a ostale 4 baca u staklenu kulu. Ako je kolona prvi put završena, okreće se na drugu stranu, a ako je i drugi put završena, kompletno se izbacuje iz igre.
Posle šestog poteza, igrači oduzimaju poene od polomljenog stakla i dodaju poene dobijene bonusima za A ili B stranu osnove table. A strana donosi poene za popunjene 2×2 oblasti na osnovi, a B vas nagrađuje za što više kompletiranih kolona i iste boje među izvršenim pločicama.
Komponente u ovoj igri su očekivano fantastične. Providne pločice sa raznim šarama su raj za oči, a blago matirana štampa izgleda prelepo i umanjuje problem refleksije. Staklena kula (tj. kartonska, ali ‘ajde da je zovemo pravim imenom) je lep i veoma koristan dodatak koji dosta pomaže prilikom skupljanja pločica za naredni krug. Osnovne table su malo nepraktične, jer će konstantno bežati, pa ljudima sa OCDem mogu zasmetati, a tabla za praćenje poena je odličan dodatak koji je trebalo da se nađe već u osnovnoj verziji igre. Mada, kada smo već kod table za praćenje poena, potpuno nam je neshvatljivo zašto je neko odlučio da u neverovatno kvalitetnoj i lepoj igri ovo stavi na kartončić jedva deblji od papira za pravila.
Prvo i najbitnije pitanje: da li je Azul: Stained Glass of Sintra dovoljno drugačiji od osnovnog Azula? Definitivno jeste. Osim osnovnog draftinga koji je potpuno identičan, ceo način igranja je u potpunosti promenjen. Način skupljanja poena, postavljanja pločica, modularnost table, razbijene pločice, pa i različit način skorovanja za A i B stranu osnove u potpunosti menjaju osećaj prilikom igranja, pa je posedovanje obe verzije zapravo sasvim prihvatljiv i logičan potez za sve ljubitelje.
A da li je ovaj Azul zapravo dovoljno dobar ili bolji da ga imamo u kolekciji? Moje odgovor je potvrdan, ali zavisi od toga kome je namenjen. Osnovni Azul je neverovatno pitka i intuitivna igra koju svakome možete objasniti u roku od 5 minuta. Stained Glass of Sintra s druge strane nije preterano kompleksan, ali definitivno će mnogo više odgovarati onima koji češće i više igraju igre. Tu pre svega mislim na pomalo čudan i definitivno ne preterano elegantan način dobijanja poena koji se nekome jednostavno neće svideti. Problem može praviti i pomalo neugodno korišćenje modularnih traka koje morate da sklanjate i okrećete, pritom izbacujući i sva okolna iz ležišta.
S druge strane, ovaj Azul je neuporedivo bolji po pitanju varijabilnosti. Iako ni osnovnoj igri ovo nije falilo, ovde je cela priča podignuta na sasvim drugi nivo. Modularne trake će doprineti da dve partije nikada ne budu iste, a dva načina krajnjeg skorovanja će mnogo promeniti način na koji ćete se ponašati tokom partije.
Kada je u pitanju idealan broj igrača, situacija je ista kao i kod prethodnika. Igra funkcioniše odlično u svim varijantama, ali dok dva igrača malo smanjuju uzbudljivost draftovanja, četiri unose previše haotičnosti, pa je idealna brojka tri.
Azul: Stained Glass of Sintra je dostojan naslednik svog veoma popularnog pretka. Igra je podjednako lepa i kvalitetna, a u isto vreme zabavna mozgalica poprilično kratkog vremena igranja. Na uštrab povećanja varijabilnosti i strateškog potencijala gubi malo na elegantnosti i jednostavnom pristupu svog prethodnika, pa bi pre konačne odluke najbolje bilo igru ipak probati. Mada ako pitate nas, mi smo BAŠ uživali!
Categories: Boardgames, Recenzija
