“Šta znaju oni, napravio bih tri puta bolje naselje, samo da mi daju!” Ova rečenica, u nekoj varijaciji, je svima nama poznata i čujemo je kad god se izgradi neki novi kompleks u gradu. Jer ipak je svako od nas stručnjak. A pošto smo mi morali da pokažemo da jesmo stručnjaci, nabavili smo ovu društvenu igru. The Estates se dugo motao po našim stolovima. S razlogom.
|
Gradsko veće je nedavno odobrilo urbanistički plan i zone za gradnju novih poslovnih i stambenih zgrada. Ovaj urbanistički plan, nazvan “The Estates”, će biti toliko moderan da će i sami Arapi dolaziti na odmor u ovaj kraj. Nakon toga, banke su podelile pozajmice najvećim građevinskim investicionim firmama ne bi li im pomogla da pretvore ovaj plan u realnost.
Kako stoji u planu, treba izgraditi dva reda od po četiri zgrade koje se prostiru između reke i glavne ulice. Naravno, gramzivost promalja svoju ružnu glavu, te su se investitori i građevinci pomamili i počeli da ignorišu ove planove i počeli gradnju i u trećem redu. U igru ulazi i gradonačelnik (ili njegov zamenik možda?) koji takođe želi deo (betonskog) kolača. On planira da u jednom od ovih redova bude i njegov novi dom, što će dovesti do dupliranja vrednosti tog reda. Neki investitori su se dokopali i građevinskih dozvola sumnjivog kvaliteta te su počeli da grade i sa druge strane reke. Opšti haos. Baš kao i u vašem gradu.
Gradsko veće na sledećem sastanku sa investitorima i građevinskim firmama lupa rukom o sto i ruši neotvorene flašice vode lokalnog sponzora. Ono nalaže da čim dva reda zgrada budu gotova, preostale nedovršene zgrade će doživeti susret sa bagerom i od kafanče poljanče. Investitorima se to ne dopada jer će biti na gubitku, te počinje borba za zgrade sa najvišom tržišnom vrednošću.
The Estates je igra aukcije koju za divno čudo nije radio Rajner Knicia. Ovo je delo dizajnerskog tima Simply Complex u izdanju Capstone Games. Donekle je reimplementacija njihovog naslova Neue Heimat. I da vam kažem nešto, igra ima ozbiljno nasviranu mašinu ispod haube.
Od komponenti imamo blokove u raznim bojama koji predstavljaju spratove budućih zgrada, krovove, dozvole za produžetak ili skraćivanje reda u kome se gradi i gradonačelnikov šešir. I sve je dostupno za aukciju, od samog početka igre.
U svom potezu igrač (nazvaćemo ga aukcioner) bira jednu od ovih komponenti i stavlja ih na aukciju. On sam ne učestvuje u njoj. Igrači redom mogu da daju po jednu ponudu, koja može biti veća od prethodnog ponuđača, ili da preskoče tender. Nakon toga aukcioner bira da li će osoba koja je dala najvišu ponudu platiti njemu da to sazida ili će on platiti toj osobi naznačenu sumu i sam zidati.
Ah da, treba pomenuti i kako se dobijaju poeni, koji, gle čuda, ako ih imate najviše donose pobedu. Svaki put kada izgradite po prvi put blok zgrade određene boje, dobijate vizitkartu koja označava da ste vi vlasnik te kompanije. Jer svi znamo, ako imate vizitkartu onda ste direktor. Recimo da ste postali vlasnik plave kompanije. To znači, da bi osvojili poene za neku završenu zgradu dotična mora da ima poslednji sprat u plavoj boji. Ako je ovaj uslov ispunjen, dobijate ukupan broj poena naznačen na svim kockama te zgrade plus poene za krov. To isto znači da ako se red zgrada ne završi vi ćete takođe postati srećni vlasnik poena koje ta zgrada donosi ali ovog puta negativnih. Ako u tom redu stoji i gradonačelnikom šešir vaši (ne)srećni poeni se dupliraju. Pa vi vidite. Niko nije rekao da su investicije i građevina lak posao.
Sada kada znate kako se dobijaju i gube poeni skrenuću vam pažnju na jednu vrlo važnu ideju ove igre koja će vam se polako tokom partije iskristalisati pred očima gladnim profita. The Estates nije igra u kojoj je cilj nagomilati bogatstvo u vidu poena. Ovo je igra minimalizovanja rizika i borbe da se (kompletno) ne propadne. Vrlo često smo imali partije u kojim je pobednik bio igrač sa najmanje negativnih poena. Zbog toga dizajneri preporučuju igranje više partija da bi se odredio pravi pobednik.
Igra je veoma dinamična i svaki spušteni sprat, krov ili građevinska dozvola vrlo lako može promeniti vaš plan. Ovo je taktička i vrlo takmičarski orijentisana igra u kojoj pravljene dugoročne strategije nije moguće. Igru možete započeti sa univerzalnim planom da sazidate što više visokih zgrada, ali se to brzo može promeniti u blokiranje drugih građevina ili polja za gradnju ne bi li umanjili svoje gubitke i onemogućili druge da bogato poentiraju.
Ono što čini The Estates toliko zabavnim u odnosu na druge aukcijske igre je tiha borba na tabli i (pogrešno) percipiranje uspešnosti nekog od igrača u toku igre. Igrači mogu biti vlasnici po čak nekoliko kompanija ali se nalaze u teškoj situaciji da završe zgradu i zarade poene. Igra na taj način pravi veliku podelu u delatnostima igrača. Igrači u isto vreme rade zajedno da završe redove zgrada dok takođe rade jedan protiv drugog da bi baš oni bili ti koji će završiti zgradu i osvojiti poene.
Svaki igrač startuje sa 12 miliona i nema priliva novca sa strane. Igrač koji je na potezu ima prava da 1 milion odvoji sa strane, za crne dane. To je novac koji je otišao u of šor kompaniju i takođe predstavlja poene na kraju igre. Nedostatak priliva novca u krugovima i količina novca u opticaju koja se iz kruga u krug smanjuje čine osnovnu premisu igre, a aukciju podižu na viši nivo. Neće se počinjati sa velikim ponudama jer igrači ne žele da daju previše finansijskog uticaja drugom igraču, koji će taj isti novac kasnije koristiti da se nadmeće u nekoj drugoj aukciji. Kada ste vi na potezu i kada imate relativno veću kontrolu nad igrom čak i sam izbor komponente za aukciju je mini mozgalica za sebe. Treba pravilno proceniti vrednost dotičnog građevinskog bloka ili dozvole za gradnju. Koliko on vredi vama i koliko vredi drugim igračima. Vagate između toga koliko je neko spreman da vam plati za taj blok da bi ga stavio na mesto koje njemu odgovara ili koliko će vas lično, uglavnom skupo, koštati da se dočepate istog i stavite ga gde vama odgovara. Tada za stolom povremeno čujete ono “Ufffff….”.
Komponente The Estates su veoma kvalitetne. Drveni blokovi su poveći, čvrsti i imaju dobru težinu. Igra dolazi sa dve vrećice koje su dobrog kvaliteta i bez problema drže sve komponente. Drveni blokovi su u lako prepoznatljivim bojama, a na istim su odštampani i geometrijski obrasci koji će pomoći onima koji imaju problema sa bojama. Novac je predstavljen čekovima napravljenim od laganog kartona. Lep gest je što su na svakom čeku, koji ima vrednost milion dolara, potpisi ljudi koji su podržali Kickstarter projekat za izradu ove igre.
Knjiga pravila je sjajno dizajnirana i veoma pregledna. Sadrži dosta slika sa primerima pravila te će učenje ove igre biti kratko. U slučaju nedoumica, lepo prelomljena pravila sa podebljanim važnim informacijama će pomoći da brzo pronađete rešenje ili objašnjenje za problem koji je nastao na tabli.
The Estates nije i bez svojih mana. Prvo bih se osvrnuo na jedan vizuelni detalj koji je svima zapao za oči. Naime, svaki red u kome se zidaju zgrade ima jedno “trusno” polje na kome može da se sazida samo jedan sprat a zatim postavi krov. To polje je lepo obeleženo i kada nema drugih zgrada na tabli sve se jasno vidi. Čim počnu da niču neboderi, apsolutno je nemoguće primetiti to polje od drugih zgrada. Sto puta se desilo da je neko smislio majstorski potez i spremio se da spusti sprat na dotično polje samo da bi ekipa za stolom uzviknula “Pa majku mu, ne možeš tu da zidaš, zapamti više…..”.
(PHOTO: Fibobs (BGG))
Ako imate sporiju ekipu sa kojom igrate, možda bi trebalo da izbegavate ovu igru jer iako piše da je za partiju potrebno 45 minuta, ljudi se uglavnom zaglave u razmišljanju. Čak i oni koji nemaju taj problem. Ako dodamo na to da je preporučeno da se odigra 2-3 partije za redom radi dobijanja optimalnog rezultata, onda dobijamo jednu podužu celovečernju zabavu koja nije baš za svakoga. Treba naglasiti da igra ne radi punom parom sa manjim brojem igrača. Preporučujemo igranje u 4-5 igrača. U svakom slučaju, prva partija će predugo trajati i tu se krije jedan od razloga zašto će mnogi odbiti da joj ponovo posvete pažnju.
The Estates je jedna od najelegantnijih aukcijskih igara na tržištu. Sa svega nekoliko pravila ona uspeva da stvori nezaboravne partije. Igrači retko ostaju ravnodušni na nju, jer im tokom svake partije stvara nemoguće zagonetke. Igra nudi veliki broj prilika za mudre poteze i manipulisanje ekonomije i vrlo brzo za stolom nastaje prijateljska rasprava (ili prozivka) oko trenutne pozicije igrača i vrednosti njihovih investicija. The Estates zaslužuje mesto na vašoj polici ako želite da u kolekciji imate aukcionarsku igru koja se brzo uči a dugo savladava, koja je taktička i veoma zabavna. Sa svojim jednostavnim pravilima veoma je pristupačna za nove igrače koji se nisu susretali sa ovakvim igrama. Ispod površine se krije igra koja zahteva veštinu i širok spektar strategija koja će privući i iskusnije igrače.
Categories: Boardgames, Recenzija
