Bio je lep, sunčan dan. Mocart je pisao novu grandioznu simfoniju. Kako je stavio poslednju notu na notni list, iz čista mira ga preseče infarkt. Negde drugde, Betovena je takođe presekao infarkt u cvetu mladosti. U tom trenu začulo se: “Velija, prekini više da ubijaš kompozitore, ostaću bez poena na kraju!”
|
Nisam siguran da sam do sada viđao društvenu igru sa temom klasične/ozbiljne muzike, a svakako ne igru koja bi po tome mogla da parira Symphony No. 9, igri na koju sam slučajno naleteo na poslednjem Essen Spiel sajmu i znao da moram da je imam. Proizvedena od strane (mnogima nepoznatog) tajvanskog izdavača, mala smeđa kutija krije jako finu mozgalicu sa originalnim mehanikama i trunkom crnog humora. Što bi se reklo, ovako nešto mi je leglo ko blesavom šljaga.
U igri, vi ćete biti u ulogama ne kompozitora, već njihovih šugr dedija, pardon, benefaktora. Grabeći drvene kockice sa dela table kompozitora (prvo besplatno, a onda morate da plaćate za ovu akciju) utičete mu na status u društvu i pridobijate naklonost, jer na kraju ovog dela svi kompozitori će proizvesti po jednu partituru za onoga ko se najviše založio – svirao serenade ispod balkona, slao cveće i bombonjere (šalimo se, naravno). Kompozicije vam, naravno, na kraju donose pobedu, a procenjivanje da li juriti odmah bonuse i kada navući protivnike da troše dukate je već slagalica za sebe, jer je bitno i kada igrate u krugu u slučaju nerešenih rezultata.
Kada su kompozicije razdeljene, vreme je i za veliki koncert i šutke u prvim redovima. Koliko će grandiozan sam događaj biti zavisi samo od dobre volje vas, to jest igrača. Novac ovde ulazi u priču kroz tajnu aukciju, kada ćete pokušati da odmerite koliko dukata dajete kako biste baš vašeg željenog kompozitra doveli na koncert – što je kompozitor popularniji to će na skupljem koncertu biti. Nemate para? Prodajte ormar ili neki drugi komad stilskog nameštaja koji su vam preostali. Ozbiljno, započinjete sa tri komada nameštaja različite vrednosti koji služe kao rezervni keš i dovode do nekih od najsmešnijih momenata u igri. Morate paziti međutim, jer budete li kolektivno prevelike cicije ili raskalašni, koncert se otkazuje i padaju šljage, pardon, negativni efekti u zavisnosti od toga da li se dalo previše ili premalo novca. I ovaj deo igre je sjajno rešen, jer takođe otvara priliku da namamite druge igrače na grešku, ili da im izbijete neke od kockica iz kolekcije pošto će morati da plate za svakog kompozitora koji je izašao na scenu.
Međutim, u jednom trenutku će kompozitori početi da vam umiru. Pričica sa početka teksta nije bila neslana šala. Symphony No. 9 samo deluje kao fina i bezazlena igra, ali kako se budete bližili kraju partije ista će se pretvoriti u epizodu Ubistva u Midsomeru, gde svako malo neko otegne papke. Kada uzmete poslenju kockicu sa kompozitorove table, dotični se od tog trenutka smatra pokojnikom i u amanet će ostaviti još jednu kompoziciju. Veoma poetično, osim naravno ako ne igrate kao mi i taktički ucmekate Hajdna jer vam baš njegov bonus treba na kraju. Niko nije rekao da je umetnost lagodan život.
Sama igra spada u tzv. point salad igre, gde vam sve što radite može doneti neke poene na kraju. Preostali novac i svaki komad nameštaja koji nije otišao na doboš su samo početak i najlakši za računanje pored kompozicija preminulih autora. Pored svakog kompozitora nalazi se i pločica koja određuje kakav bonus će vam dati njegove partiture – tako vam se možete gledati broj uspešnih koncerata, kompozicija različite boje, ukupan broj kockica i slično. Malko je sve ovo glavobolja jer unosi i nivoe nagrada u odnosu na to koliko kompozicija imate, pa se finalno bodovanje obično svodilo na to da jednom igraču puca glava dok sve računa dok ostali za stolom zblanuto gledaju i pokušavaju zajedno sa njim da prokljuve ko je pobedio dok se ne podvuče crta. Nemojte me shvatiti pogrešno, ovo ne uzimam kao naročitu manu igri, naročito jer se brzo upamti šta radi koji bonus, samo je mini upozorenje da se od računanja može dobiti glavobolja.
Najveće iznenađenje je bio kvalitet komponenti, nešto što nismo očekivali od izdavača kome je faktički ovo bila prva “velika” igra. Pločice od veoma debelog kartona, lep finiš na svemu i odlične nenapadne ilustracije sjajno zaokružuju celokupan utisak. Dobijate zaista poprilično stvari za svoj novac. Istina, ikonografija zahteva jedan period navikavanja, konkretno one na pločicama koje se gledaju za finalno bodovanje, ali je srećom knjižica sa uputstvom jako pregledna i jasna, pa nema situacija u kojima nešto pogrešno protumačite. Za igrače koji vole varijabilnost, dobra vest je da igra ima veliki broj postavki – sve pločice su dvostrane, uključujući i one koje predstavljaju životni put kompozitora, pa je broj ciljeva, uslova i izazova izuzetno velik.
Iako nisam baš u potpunosti eurogamer, Symphony No. 9 me je sasvim pogodio u žicu i igra mi definitivno ostaje u kolekciji. Moglo bi se čak reći da svira tačnu moju pesmu. I, izvinićete me na užasnom štosu, ali apsolutno je tako i svim srcem vam preporučujem ovu igru. Crnohumorni momenat je samo zaokružio ovaj fin paket.
Categories: Boardgames, Recenzija
