Pre nekoliko nedelja smo opisivali maleni Foothills, kartičnu varijantu popularne Snowdonia-e, a sada smo se zabavljali sa reimplementacijom iste u novu igru – Alubari. Igra je smeštena u drugu polovinu 19. veka, u vreme izgradnje Daržiling Himalajske Železnice, poznate i kao Voz Igračka zbog vozića koji se uspešno penje uz planinske vence na prugama širine tek oko 60cm.
|
Alubari je igra za jednog do pet igrača koja vas stavlja u ulogu upravnika plantaža čaja u Zapadnom Bengalu i pomagača u izgradnji nove železnice koja će povezivati Siliguri sa Daržilingom. Za razliku od Foothillsa koji smanjuje obim osnovne igre kako bi skratio vreme igranja i umanjio potreban prostor, Alubari mnogo vernije prenosi mehanizme Snowdonia-e i predstavlja samo manju izmenu osnovnih pravila sa dodatkom novih, zanimljivih sitnica i definitivno velikom promenom geografske teme.
“Kao što i ime igre govori, čaj je veoma važan resurs u igri koji će vam dozvoliti da u toku poteza odigrate više radnika, ali i da ojačate odabrane akcije.”
Postavljanjem radnika na neku od sedam raspoloživih akcija, igrači će skupljati resurse, čistiti plantaže, praviti pruge, stanice, kupovati lokomotive i sušiti čaj, pri tom pazeći na nadolazeće vremenske uslove koji će im olakšati ili otežati posao. Kao što i ime igre govori, čaj je veoma važan resurs u igri koji će vam dozvoliti da u toku poteza odigrate više radnika, ali i da ojačate odabrane akcije. Većina akcija će igračima davati poene, mada bi najveći deo istih trebalo da donesu preuzeti ugovori koji će tražiti određeni broj izgrađenih pruga, stanica, skupljenog čaja, itd.
Igra traje dok igrači sami ili uz pomoć neutralnih železničara, aktiviranih kockicom događaja koje se mogu izvući sa resursima, ne stignu do Daržilinga, nakon čega se sabiraju poeni i igrač koji ih ima najviše je pobednik.
Kvalitet komponenti je na finom nivou, posebno kod karata koje imaju odličnu lanenu završnicu, ali su ilustracije možda mogle biti lepše i bogatije na pojedinim mestima, ne računajući prelepo ilustrovanu i elegantnu kutiju. Za one koje zbunjuje kružna putanja kod Agoni Pointa na osnovnoj tabli, dotični predstavlja jednu od 5 petlji koje poseduje ova železnica, a koje pomažu da se voz popne od Siligurija i svega 100 metara nadmorske visine na 2250 metara visoki Gum.
Alubari je u svakom pogledu član Snowdonia porodice, pa i po tome da verovatno nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Mehanizmi su relativno prosti, tečni, odlično zamišljeni i sjajno se uklapaju u temu. Način postavljanja radnika je logičan svakome koje ikada igrao igru sa ovom mehanikom, ali taman dovoljno promenjen da bude svež, zabavan i da ponudi nove vidove interesantnih izbora. Naime, igrači će prvo postaviti svoje radnike, a zatim ih odigravati predodređenim redosledom, pa će se uvek prvo odigravati skupljanje resursa, zatim čišćenje plantaža, pa izrada pruga, itd…
“Način postavljanja radnika je logičan svakome koje ikada igrao igru sa ovom mehanikom, ali taman dovoljno promenjen da bude svež.”
Ugovori će vam pored krajnjih poena doneti i aktivne ili pasivne specijalne sposobnosti koje će malo menjati akcije koje odigravate. Slično će raditi i lokomotive, ali će vam donositi i fiksni broj poena kao i mogućnost da uposlite dodatne radnike sa plantaža.
Vremenske prilike su jedna od mojih omiljenih mehanika u ovoj igri koje osim dodatne tematske arome ekstremno utiču na strategije igrača, pa će dugoročno planiranje biti veoma teško, a taktički način igranja mnogo poželjniji. Ove vremenske prilike će olakšavati ili otežavati akcije čišćenja plantaža (tj. skupljanja šuta) i postavljanja pruga, ali i uticati na rast čaja. Ako je vreme maglovito određene akcije će čak biti u potpunosti zatvorene za taj potez.
Kockice događaja su još jedan nepredvidivi deo igre koji, osim što “gura” izgradnju pruge ka svom neizbežnom kraju, daje i dodatnu neizvesnost kroz automatsko čišćenje i zatvaranje plantaža, branje čaja na dotičnim, izgradnju stanica, itd…
Brz tempo igre ima i svoju lošu stranu. Runde će uglavnom trajati veoma kratko, a zahtevaju određeno vreme za izvlačenje novih resursa, karata, menjanje vremenskih prilika i potencijalno izvršavanje događaja. Sve ovo se čini kao mnogo veći posao nego što jeste kada morate iznova i iznova da ga ponavljate svakih minut, dva, a tome ne ide u prilog ni tekst na kartama koji je potrebno iščitati svaki put kada dođe nov set. Mada će u ovom poslednjem mnogo pomoći ponovno igranje igre.
Igra radi sjajno u svim varijantama sa više igrača, ali je suviše čudna i njena nepredvidivost ne funkcioniše najbolje u solo varijanti. Kao “ispravku” za to, dizajner je ponudio pun list različitih dostignuća na koja možete ciljati tokom samostalnih partija, ali nisam siguran da to preterano pomaže.
“Ako posedujete Snowdonia-u, ne vidimo razlog zašto biste morali da posedujete i Alubari, ali ako planirate da pazarite jednu igru i da ne investirate previše novca u nju, onda je Alubari definitivno bolji izbor.”
Mehanizmi koje je Toni Bojdel predstavio kroz svoju najpoznatiju igru su našli svoje mesto i ovde, dodajući sitna poboljšanja koja su sigurno dobrodošla, ali nismo sigurni da li su neophodna, posebno ako se uzme u obzir da je Snowdonia prepuna dodataka i ekspanzija koje je dodatno unapređuju, a nismo sigurni da će ih Alubari ikada videti. Poenta je, ako posedujete Snowdonia-u, ne vidimo razlog zašto biste morali da posedujete i Alubari, ali ako planirate da pazarite jednu igru i da ne investirate previše novca u nju, onda je Alubari definitivno bolji izbor. Naravno, tu je i jako bitna tačka to da li više volite Velške radnike koji veče završavaju raspevani u pabu, trošeći poslednji zarađeni peni, ili vam više prijaju Himalajske visoravni i fina šoljica čaja.
Categories: Boardgames, Recenzija
