Kopamo duboko po istoriji računarskih igara, kad tamo – blago neviđeno!

Početak početka

U trenutku kada poznati studio, Strategic Simulations Inc (SSI), konačno dobija licencu da napravi prvu zvaničnu AD&D igru, RPG igre su u opticaju još od 1975. godine.

Te prve cRRG igre su zapravo bile sličnije tekstualnim avanturama (kao što će biti Hobit za osmobitne računare), te kopije veoma omiljene igre Roug (Rogue). SSI će u svet računara uvesti doslednost pravilima stonog FRPA, te uobličiti RPG i MMORPG igre u žanr koji danas poznajemo.

Pool of Radiance

Dakle, 1988. godine iz studija SSI dolazi grafička (uau!), RPG (uauau!) zvanično licencirana (uauauau!) igra. Osim toga, imala je 3D grafiku prilikom istraživanja, izometrijsku (2.5D) tokom borbe, mapu sveta, sjajne likove, fantastičnu priču i mogućnost da se likovi penzionišu do sledeće epizode (tj. možete ih učitati u sledeću igru iz serijala).

Družina je mogla da ima do šest likova, pravljenih po zvaničnim pravilima. Gledajući iz današnje perspektive, nećete ih baš prepoznati; AC je išao u minus (što manje, to bolje), a veštinu borca određivao je THAC0 (takođe, što manje, to bolje). Nivoi iskustva nisu bili izjednačeni, pa su lopovi napredovali najbrže,a čarobnjaci najsporije. Samo određene rase mogle su da multiklasuju, a XP se delio na onoliko klasa koliko ih lik istovremeno ima. Neke rase nisu mogle da dostignu maksimalni nivo (jedanaesti). Pakao.

No, igra je bila veoma lepa (za ono vreme, a lepo je i ostarela, može i danas da se igra bez da vam prokrvare oči). Zvučni efekat i slika kosturske glave koja nakratko bljesne kada oborite protivnika, pružala je utisak moći. A u igri je bilo epskih sukoba, teških bitaka, borbe protiv raznih čudovišta u zanimljivim predelima. Priča se razvijala dobrim tempom, i pružala mnogo zabave (oko sat i po za brzinski prolaz, oko desetak sati za lagano istraživanje). Osim toga igrač se upoznavao sa zanimljivim likovima kao što su odbornik Kadorna, osvetnik Glavolomac, princeza Fatima, ponizni sluga Dirten, Luđak…

Zaplet se ticao obnove grada Flana (Phlan), na obali Mesečevog mora (Moonsea), na ušću reke Stojanov (koju nadgleda zamak Valjevo, ne ložim vas!), a bio je zasnovan na pisanoj avanturi “Ruševine pustolovine” (Ruins of Adventure). Igrači su isprva lovci na ucene koji čiste kvart za kvartom od orkogoblinske žgamadije, ali uskoro se upliću u igre moći i pustolovine koje će ih odvesti na razne strane sveta.

Kritičari su, kao i obično, imali razna mišljenja o ovoj igri, ali publika ih je nadglasala. Prodala se u četvrt miliona primeraka. Prateća knjižica sa taktikama i upustvima, prodavala se bolje od nekih drugih igara studija SSI. Zlatna koka je rođena, pa je za TSR objavljeno još 14 (četrnes’!!!) igra na ovu foru, što čini zbirku poznatu kao – Zlatna kutija (Gold Box). Verovali ili ne, neke od naslova iz zbirke i danas možete da kupite na GOG.com.

Šta (sve) ima u zlatnoj kutiji?

Kutijica je pakovana godinama, od 1988, pa do 1994. godine, kada je SSI propao. Uzdali su se previše u moć licenciranih igara, kao i u endžin koji je pokretao ceo serijal. Nadali su se da će bar jedna od igara ponoviti uspeh Jezera Sjaja. Kraj epohe obeležio je projekat FRUA.

Naime, kad su već skapirali da će endžin ići u penziju, developeri su objavili Forgotten Realms: Unlimited Adventure (FRUA), editor koji je omogućavao igračima da prave svoje avanture. Za kraj, ubacili su 127 čudovšta, 100 događaja i ceo framework koji je mogao da podrži avanture sa 4 velike mape i 36 mapa za tamnice i lagume. Zajednica igrotvoraca je i danas živa, ljudi prave igre i uživaju igrajući se.

Kladim se da niste znali da je prvi MMORPG sa “pravom” grafikom bio Neverwinter Nights (ne ona 3D igra iz studija Bioware)! Da, da, od 1991. do 1997, endžin koji je pokretao Zlatnu kutiju okupljao je veliki broj igrača i pored skupoće – 6 dolara NA SAT! Ne samo da je AOL-u donosio sedam miliona dolara godišnje, već je utabao stazu za popularnost Ultima Onlajna (Ultima Online) i VečnoTraga (EverQuest). Samim tim utemeljitelj je MMO igara kao žanra.

Jezero sjaja i Zaboravljena carstva

Zlatna kutija ima pet celina. Serijal koji je Jezero sjaja započela, doneo je još i Prokletstvo azurnih okova (Curse of the Azure Bonds), Tajnu srebrnih oštrica (Secret of the Silver Blades), te Jezera tame (Pools of Darkness). Osim nove priče i pustolovina, svaka igra je dodavala veću doslednost pravilima igre DnD. U Prokletstvu azurnih okova, igrači su mogli da budu paladini ili rendžeri. Tajna srebrnih oštrica donela je bolju grafiku, više mapa, pristup čarolijama 7. nivoa (za čarobnjake) i 6. nivoa (za sveštenike). U Jezerima tame napredak likova ide sve do 40. nivoa, te otvara maksimalne nivoe čarolija. Protivnici su bili najjači monstrumi u pravilima, zmajevi, marilit, glabrezu, balor. Pustolovina je vodila igrače van Faeruna, kroz razne dimenzije sve do prestola lorda Bejna lično.

Zmajkoplje

Popularnost serijala Zmajkoplje (Dragonlance) prirodno je nametnula da se posle uspeha Jezera sjaja pokuša obradom ove sage, tim pre što je prethodna igra smeštena na svet Krin (Krynn), jedna vrsta arkade, bila popriličan promašaj. Izašle su tri igre, koje su pratile priču sage o koplju.

U prvoj igri, Šampioni Krina (Champions of Krynn), igrač se suprotstavlja najezdi zmajolikih bića. Ono što je važno, pravila igre su prilagođena svetu kampanje, pa se broj rasa značajno proširio na: kendere (infantilni hobiti kleptomani), kvalinesti i silvanesti vilenjake, brdske i planinske patuljke. Čarobnjaci dobijaju uvećane ili umanjene moći u odnosu na mesečeve mene, sveštenici su mogli da odaberu božanstvo kojem se klanjaju, a umesto paladina igrači su mogli da odaberu klasu vitez Solamnije. Vitezovi su dolazili već opremljeni oklopom i oružjem, a zbog zaveta skromnosti, veći deo ličnog novca davali bi u dobrotvorne svrhe prilikom svake posete gradu.

Sledeće dve igre nisu mnogo toga donele u smislu pravila ili poboljšanja endžina. Premda je grafika poboljšavana, igre nisu postale hitovi . Štaviše, kritika ih je okarakterisala kao “reciklirano đubre”. Smrtezovi Krina (Death Knights of Krynn) i Mračna kraljica Krina (The Dark Queen of Krynn) ipak jesu doveli priču Zmajkoplja do samog kraja. Premda nisu uspeli kao računarske igre, ovi naslovi jesu bili najvernija računarska verzija DnD pravila.

Divlja granica

Dok je SSI tragao za novom formulom, stari endžin je utrapljen Stormfront studiju. Nastale su dve igre koje su smeštene u predele severno od Voterdipa (Waterdeep) i južno od Luskana, uz Obalu mačeva (Sword Coast). Nažalost, u mnogo čemu Kapija Divlje granice (Gateway of the Savage Frontier) i Blaga Divlje granice (Treasures of the Savage Frontier) bile su korak unazad. Najviši nivo koji likovi mogu da postignu je 12. Priča je bila prilično labava, zahtevajući od igrača da obavi niz sporednih misija, kako bi pristupili završnoj koja uopšte nije povezana sa glavnim tokom priče.

Ono što jeste inovativno, bila je mogućnost da se razvije ljubavni odnos između igrača, te jednog od dva NPCa. Po prvi put, igračevi izbori i postupci imali su za ishod ljubavnu priču.

Bak Rodžers

Još jedan fijasko. Ponajpre, Bak Rodžers (Buck Rogers) bio je prilično opskurna franšiza. Da, Baki je bio glavna faca između tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, ali pod navalom kopija pao je u zaborav. Fleš Gordon je nadživeo Bakija, a smešne rakete, raketni pištolji i dezintegratori nakratko su se vratili u modu krajem sedamdesetih.

Ipak, to nije sprečilo vlasnike DnD pravila da insistiraju da se naprave dve igre. Preko one stvari, SSI je napravio tražene igre. Što je najluđe, prva se nije ni tako loše prodavala. Igračima je, izgleda, prijao izlet u svet svemirskih pirata, atomskih pušaka i mutanata. Elem, Bak Rodžers: Odbrojavanje do sudnjeg dana (Buck Rogers: Countdown to Doomsday) je bio mlak uspeh, a Kvadrirana matrica (Matrix Cubed) bila je potpuna propast.

Nilski konji u svemiru

Poslednji deo kutije predstavlja igra Speldžemer (Spelljammer). Posredi je bio TSRov pokušaj da spoji ADnD pravila i svemir u nekoj vrsti fentezipanka. Premda lično mislim da je postavka dobra, računarska igra bila je promašaj. Puna bagova i nedovršenosti proglašena je za igru iz zlatne kutije koju baš i ne morate da probate.

Oko posmatrača

Tu negde pred kraj doba Zlatne kutije, SSI je pokušao da nađe način da ispliva iz nevolja u koje se uvalio ugovorom sa TSRom (izdavač igre DnD). Mladi i talentovani Westwood Associates promenio je paradigmu. Umesto klasičnog pristupa koji je Zlatna kutija utemeljila, zadržali su prvo lice, borbu pretvorili u apstraktnu. Naime, premda je grafika bila bolja, a likovi protivnika krupni i animirani, o stanju bitke govorili su vam efekti na portretima junaka i opadanje skale zdravlja.

Ipak, igra je donosila niz inovativnih momentata, počev od hrane koja donosi vremensko ograničenje i veći pritisak na igrača, pa do sveta kroz koji morate da se krećete crtajući mapu (prostorne zagonetke bile su veliki deo igre), sve do vrlo zanimljivih likova kojima možete da popunite početnu družinu.

Premda se u suštini držala ADnD pravila, više je ličila na računarsku igru. Ljubiteljima DnD igre svidela se zato što je priča bila usputna, a tumaranje po tamnicama, tamanjenje protivnika i rešavanje zagonetki u fokusu. Oko posmatrača (Eye of the Beholder) zavredila je nastavak, ali Legenda o Darkmunu (The Legend of Darkmoon) donela je samo još istog. Naposletku se Westwood distancirao od serijala, pa je SSI napravio Juriš na Mit Dranor (Assault on Myth Drannor) u svojoj kuhinji. No, i pored svih pokušaja da osveže franšizu zanimljivim poboljšanjima – na primer, likovi iz drugog reda mogli su da se bore kopljima i helebardama, te dobro osmišljenim NPC junacima, Juriš je dočekan na nož, a SSI je bankrotirala.

U ovoj starijoj generaciji bilo je još pregršt igara, ali na ovaj ili onaj način nisu verno dočaravali DnD pustolovine tako dobro kao EoB i Zlatna kutija.

U sledećem tekstu baviću se zlatnim dobom DnD igara na računaru, Baldurovoj kapiji (Baldur’s Gate), Dolini Ledovetra (Icewind Dale) i Plejnskejpu (Planescape), te igrom koju su proglasili za najbolju interpretaciju DnD pravila ikada. Ako znate na koju igru mislim, ostavite komentar!