Svakom FRPu, osim obaveznog sredstva za dezinfekciju ruku, treba i blago. Evo kako da ga iskopate!

Premda iza ubijenih čudovišta uglavnom ne ostaju novčići, kao što su mnogi (pogrešno) naučili iz računarskih igara, običaj je igrača da osim iskustvenih poena love – novac. Bilo da su posredi srebrnjaci, zlatnici, peniji, šilinzi ili taliri, igrači će ih zahtevati u velikim količinama. 

Ekonomija je zadnja rupa na svirali svakih RPG pravila. Ono malo što može da se nazre o tokovima novca nalazi se u sekciji Oprema i obično se završava na cenovniku koji će igračima da pruži okvirnu predstavu o tome koliko (stotina ili hiljada) novčića da sanjaju.

Takođe je običaj da su cenovnici manje pravljenji po ugledu na stvarni svet oko nas, a više po pravilima igrostrojenja (game design). Te u tom smislu, obična oprema, mačevi, strele, odeća, hrana koštaju malo ili nimalo, dok se luksuzna oprema kao što su ratni konj, viteški oklop ili musketa vrednuju nekoliko redova iznad početnih novčanih mogućnosti pustolova. 

Nepisano je pravilo da sa većim nivoima dolazi i više novca kao nagrada za avanturu, te se oprema o kojoj se sanja pomera ka čarobnim predmetima ili bar opremi vrhunske izrade. Ne znam da li ste primetili, ali osim ukoliko GM nije namerio da igrači ostanu sirotinja (a čini mi se da je taj stil igre ispao iz mode), uskoro će kroz prste igrača prolaziti sve veće i veće svote novca, kako igra odmiče.

Postepeno, može se dogoditi da nastane inflacija. Vrednost zlatnika koje igrači steknu ne mora da opada nominalno. Naime, ako mač košta 10 zlatnika, a igrači imaju 10.000 u šteku, mač je i dalje jeftina igračka od 10 zlatnika. Međutim, može se dogoditi da GM poželi da nekako ograniči kupovnu moć tako što (verujte mi ovo se dešava podsvesno) podiže cene usluga koje su u tom trenutku dragocene igračima. Ovo povlači sa sobom da (opet podsvesno) daje više novca kao nagradu i mic po mic, eto nam inflacije. Opadanje vrednosti može biti i psihološko, a ne tržišno u smislu da igrači za svaki obavljen “poslić” traže sve više (stotina) zlatnika. 

I to je u redu. 

RPG i jeste nastao iz mitskih priča o junacima koji ubijaju zmaja i vraćaju se sa blagom. Cenovnici usluga često ostavljaju utisak da su svi u fantazijskom svetu uboga sirotinja, što je takođe u redu, igrači su uvek, zapravo, vagabondi, pustolovi, otpadnici iz društva. Njihovo razlikovanje od običnih seljaka ne završava se na većem broju hit poena (praktično, već na drugom nivou, ako je DnD neka referenca, igrači su besmrtnici u poređenju sa “civilima”), već se prostire i na finansije.

Međutim, ako igrači imaju hiljadu zlatnika kod sebe, a često se zahteva da nešto plate i po deset hiljada (opet, navodim DnD kao orijentir), pitanje je koliko onda ima plemić? A trebalo bi da ima bar deset puta više od nesvakidašnjeg, ali ipak, običnog građanina-avanturiste. Koliko onda imaju kraljevi, pa bar sto puta više od plemića. Na vrhuncu Španskog carstva u opticaju je bio milion srebrnih novčića i nekoliko stotina zlatnika. Oni igrači iz prethodnog primera, sa hiljadu zlatnika u džepu posedovali bi jedan posto ukupnog novca jednog carstva.

Srećom, nije sve u novcu.

Ono što su tvorci kvazi-srednjovekovnog kraljevstva zaboravili da preuzmu iz istorije jeste upravo odnos spram (kovanog) novca. Setite se narodnih pesama, seljak daje “desetak”, od deset krava jednu. Porez se sakupljao u robi, a među mnogim narodima jedinica mere nije bila srebro ili zlato, već ovca, koza ili krava. Pa, samuraji su bogatstvo merili po – pirinču. Koku – isprva mera zapremine, počela je da označava “količinu hrane koja je dovoljna da prehrani jednog čoveka tokom godinu dana” i iznosila je 150 kg pirinča. Najsiromašniji daimyo morao je da ima prihod od najmanje 10.000 kokua.

Kakve ovo sad veze ima sa FRP-om?

Osim što može da vam pomogne da se osvestite i obrazujete o ekonomiji, pa da nađete rešenje kada vas igrači čiji su likovi čarobnjaci pitaju da li bi mogli da zgrnu bogatstvo ukoliko bi prodavali svitke sa ispisanim mađijama, ovo bi trebalo da vam olakša dizajniranje kampanje. Možete da predvidite koje svote novca će biti dostupne igračima, te kakva povećanja opsega igračevog uticaja mogu da se dogode. Znate, ako neko u džepu (dobro, ajde, u rancu ili kovčegu) ima 1000 zlatnika, vrlo lako može da postigne ono što niste predvideli.

Jedan bard, na primer, može da pomoću šake zlatnika izazove pometnju na javnom mestu, te stvori priliku da njegov kolega asasin lakše obavi svoj mračni posao. Evo zapitajte se. Tom bardu deset, dvadeset, pa ni sto zlatnika nisu nikakav trošak. A okupljenim seljacima, građanima, stražarima? Ako se niko ne baci na skupljanje novčića, znači da je ekonomija vašeg izmišljenog carstva prilično bogata, što bi trebalo da znači da su cene i vrednosti sasvim drugačije od onog što piše u pravilima. Ako dopustite igračima da od novca naprave, na primer, veoma koristan alat, imaćete barda sa “zlatnom bombom” koja će da vam ukiseli kašicu svaki put kada igrač budu imali potrebe da naprave diverziju.

Privukao sam vam pažnju, je l’ da? Avanturisti nagradu mogu da dobiju, takođe, u robi. Ako se za obavljen posao ne dobijaju zlatnici, već hrana ili stoka, teško da će bard moći da šakom pirinča (ili pak, celim kokuom) napravi istu pometnju. Doduše, ako zafrljači pile ili prase…

Elem, ne samo da je robna razmena realističnija i olakšava razne vrste kontrole bogatstva (a samim time i moći) igrača, već je daleko zabavnija i pruža priliku za nastavak pustolovine. Ne znam da li sam vam već pričao o paladinki koja je u nasledstvo dobila zamak. Ispostavilo se da je tvrđava ukleta, pa je paladinka prikucala na štit tapiju i krenula da “iseljava” fantomske stanare.

Zamislite da su igrači u nekoj zabiti stekli blago… stotinu kamila. Eto nastavka pustolovine, sad treba stoku preterati preko pustinje, odbraniti blago od gladnih vukova, bandita, čudovišta… Možda putovajne grupice pustolova kroz kakvu šumu ili zabrđe nije naročito opasno, ali šta ako miris stoke primami ogrove, džinove i trolove, eto zabave! 

Setite se da bogati vole da ostanu bogati, a vrlo često samo izgledaju kao da su bogati. Posebno važi za (lažni) srednji vek fantazijskih igara. Kralj može da obeća avanturistima basnoslovnu nagradu, ali nema novca da je isplati. Plemići su, inače, imali običaj da se zadužuju i da ne vraćaju dugove. Šta ako im kralj naprosto napiše prizanicu. Možda mogu da dobiju hranu ili opremu, ali ništa preko toga. Možda ih kralj ponudi kakvu zemlju kao nagradu, teritoriju naseljenu čudovištima i grdobama koje će igrače prevesti iz jedne pustolovine u drugu.

Naposletku, zamislite tu čupavu situaciju u kojoj likovi poharaju drevni hram i vrate se u matično kraljevstvo puni blaga. Možda nemaju novac koji je u opticaju, ali imaju zlato, pehare, nakit, statue (sve mnogo teže da se odbrani i transportuje od kovanica)! Zamislite da se za avanturisima pred kraljem ukaže kakva mumija ili lič i zahteva povraćaj novca. Samo zato što su pustolovi iskopali zlato, ne znači da ono nema (veoma moćnog) vlasnika.

Engleska reč soldier dolazi od latinskog solidus, preko italijanskog ušlo u primorsko narečje kao – šoldi, novac. Vojnik je onaj koji prima platu. Možda pustolovi steknu veliko bogatstvo, ali kako će lokalni vojvoda, kralj ili car da reaguje kad shvati da bagra ubica i secikesa ima sredstva da podigne vojsku?

“Pa, neću im dati baš toliko para!” kaže GM u vama. I verujem vam. Trudićete se. Za svaki zlatnik koji steknu naći ćete načina da im otmete dva. Ali uzalud… prvi, drugi, treći nivo, ali peti… deveti… to su već ličnosti iza kojih ostaju epske pesme. Kako ćete ih tad nagraditi, ako ne izdašno. Dajte im. Zemlju, na primer. Selo. Grad. Pustolovi su to. Hteće da prodaju svoju nagradu, da se reše objekata koji ih vezuju za jedno mesto. Neka biraju. Sloboda da nastave da žive pustolovno ili odgovornost. Svako imanje vuče troškove. Možda će moći da nastave da zarađuju, ali će takođe morati da plate cenu, makar u vremenu. A možda će to da otvori nove avanture. Možda je tvrđava koju su nasledili na udaru goblinkog klana. Možda je mlin koji su dobili u rentu posednut vilinskim bićima. Zamislite da dobiju ruku kraljeve kćeri. Kako da pet-šest avanturista podeli jednu princezu (sram vas bilo)? Sve i da postanu prinčevi, princeza (misilm, pripadajuće obaveze i titule) zahtevaju potrošnju sve većih svota novca. 

A ko zna, možda im se dopadne. Možda je vreme da se vaša ubikoljiopljačkaj pustolovina pretvori u nešto drugo?