Ako hoćete da začinite (he-he) svoju avanturu i ponudite igračima nešto bolje od “ima pita, ima gulaš” kada uđu u krčmu, sedite za sto i poslužite se ovim napisom…

Ne znam za vas, ali kod mene u avanturama se uvek dobro jede. Seljaci iznose kotur sira,  najkrupnija jaja, papriku u pavlaci, domaću slaninu, dobru rakiju. U krčama služe izdašne pite, gusto, ukusno pivo, a tek na dvoru! Jednom je družina morala dva puta da prekida igru da bi otišli da se najedu, izazvani raskošnim opisom gozbe.

A sad bez šale, RPG svetovi uglavnom podrazumevaju nekakava “srednjovekovna” društva. Slika “al’ se nekad dobro jelo” u našem kolektivnom sećanju potiče iz osamnaestog i devetnaestog veka. Običaji vezani za hranu retko kad pristižu iz starijih vremena. Kao što je mnogim gejm masterima teško da pojme čime su se ljudi zabavljali u mitska vremena, tako je i pojam ishrane počesto obojen našim poimanjem hrane.

Piletina, na primer, u našoj predstavi označava mekano, sočno meso, dok su naši stari uglavnom držali perad zbog jaja i perja. Kokoške koje su trčale po dvorištu nisu one masne koke koje je vaša baba tovila, već žilave zveri čije je meso bilo gotovo narandžasto, bilže ukusu divljači nego bledi rozikasti komadi koje možemo danas da kupimo na pijaci. Da bi se perad jela, bilo je neophodno marinirati i dugo kuvati, što je zahtevalo začine, pa nije bila svakodnevna hrana.

Stoka je služila za plaćanje. Profesionalni pastiri držali su stada, a počesto su sela zajednički posedovala nešto stoke. No, meso se nije moglo jesti često. Ovca daje mleko i vunu, koza kostret i mleko, veliki je gubitak ako se takva životinja zakolje zbog mesa. Za najsočnije i najukusnje meso smatralo se praseće. Krave nisu bile glavni izvor mleka, već ovce i koze, a meso im je bilo previše žilavo, pa su se uglavnom jeli bikovi i konji. Pa i tako, meso je bilo uglavnom rezervisano za slavlja ili za bogataše.

Divljač su lovili plemići. Šumski posedi bili su kraljevi. Seljaci bi pecali, povremeno ulovili zeca, divlju gusku, patku, jarebicu, prepelicu ili šljuku, ali bio je to rizik koji se nije isplatio. Pernata divljač bila je još teža da se spremi od domaće, te su seljaci često gajili golubove za jelo.

Dva obroka su bila glavna, ručak i večera. Doručak se služio samo onima koji rade na polju, a česte su bile užine, premda je crkva osuđivala prejedanje tj. uzimanje više od dva obroka dnevno. Pšenica je takođe bila smatrana za blago, nešto za trpezu velikaša. Od raži, ovsa, ječma pravila se kaša, pogače i guste čorbe uglavnom od mahunarki, bob, grašak, sočivo, leblebija. Jela se bundeva, repa, kupus, rotkva i to kuvano, pod zajedničkim nazivom “zelje” (npr. luk je bio “ljuto zelje”). Sirovo povrće nije bilo često na trpezi.

Žitarice i mahunarke bile su osnova svakodnevne ishrane, bilo u vidu kaše, kao pogača ili kao pivo. Kad smo već kod piva, ono nije bilo ćilibarska tečnost sa belom penom, već više kao čorba od uvrelih žitarica, tamno, gusto. “Fina” piva izmislili su monasi, jer su imali posede, seljake i vreme da se igraju sa različitim načinima fermentacije i čuvanja piva, vina, kasnije i rakije.

Na ceni su bili orasi, lešnici, bademi, ne samo kao užina, već kao dodatak jelima, posebno čorbama za zgušnjavanje. Voće se jelo sveže ali i sušeno. Med je bio specijalitet i uglavnom su ga trošili manastiri. Košnice su često oslobađale seljaka od poreza, ali je vosak i med bio tražen među plemstvom i sveštenstvom.

Pita nije bila savijača sa lisnatim testom kao iz naših pekara. Pita je bila sličnija soparniku, kljukuši ili proji. Na zapadu, pita je zapravo bila sličnija gulašu u lepinji nego bilo čemu drugom što danas znamo. Korica je bila neka vrsta ambalaže za ukuvano povrće sa iznutricama.

Vino je pila gospoda, a narod uglavnom pivo. Rakija će doći kasnije, najpre u obliku medovače, a kasnije i medovina. Zanimljivo je da su pored ovčijeg i kozijeg mleka pili bademovo mleko, jer je bilo jeftino i duže je trajalo od životinjskog, a moglo se piti i tokom posta.

Što se tiče začina, mirođija, vlašac, luk, ruzmarin, karanfilić, lovorov list, nana i naravno senf, mnogo senfa. Šafran, cimet, đumbir i biber bili su skupocenost i glavni razlog za putovanje u Indiju (pa i usput otkrivanje Amerike). Cimet je relativno brzo postao pristupačan, smatrao se za lek, ali tek od 14. veka cimet, muskatni oraščić i drugi začini koje danas uzimamo zdravo za gotovo postali su dovoljno jeftini da mogu da se nađu na narodnim feštama. Biber je bio skuplji od zlata, a prilikom varvarskih invazija na Rim, otkupnina je bila isplaćena u džakovima bibera umesto u zlatnim polugama.

Glavni način da odredite šta jedu seljaci u vašem RPGu jeste da pogledate kakvo je okruženje. Naime, transport hrane bio je vrlo ograničen. Citrusi, ušećereno voće, začini (koji su primarno korišćeni za produženje trajanja hrane, a potom i zbog zdravstvenih, pa tek na kraju gurmanskih razloga), vino, meso, sve je to bilo skupo tamo gde se nije proizvodilo. Proizvodi van sezone takođe su bili na ceni… usoljeno… sušeno… ušećereno… pa i turšija je izmišljena da bi se hrana očuvala, baš kao i kobasice – a verovali ili ne, pravile su se i u slatkoj varijanti.

Na primer, ako u krčmi traže vino, igračima bi bolje bilo da spreme zlatnike iil da su negde u priobalju gde vino nije retkost. Ako traže pivo, spremite ih za tečnost koja je gusta, mlaka i uspenušana sa grumuljicama… umesto hmelja, u pivo su stavljali lavandu, pelin, ruzmarin… drugim rečima umesto poznatog gorkastog mirisa, verovatno ih čeka miris “herba” bombona. Inače, krčma u kojoj naručite večeru, to je bilo rezervisano za kravansaraje, tj. postaje, mesta na kojima ste mogli da napojite i nahranite konja.  

Dakle, u selima ih očekuje jednolična, kašasta, čorbasta hrana. Koncept krčme iz fantazijskih igara mešavina je starih običaja i naše precepcije uslužnih delatnosti vezanih za hranu. U srednjem veku, spremljenu hranu mogli ste da nađete na vašaru, tokom pijačnog dana, o proslavama. U gradu su postojala mesta gde ste mogli da kupite pecivo ili nešto već spremljeno. Čak je postojao zakon da rudari (koji su bili dragoceni resurs) mogu da iz pekare uzmu šta hoće, a ako im se ne dopada, nisu morali da plate.

Kad smo već kod uživanja, duvan bi trebalo da je nepoznat, ali pušila se lavanda, kao i semenke konoplje. Otuda i Tolkinova “trava za lulu” kao pokušaj da se zaobiđe istorijska zbilja i u fantastiku uvede čarobnjak koji pućka lulu.

PHOTO: r/wats6831

U tom smislu, možemo da zamislimo da tipična krčma nudi prilično oskudan izbor, osvežen sa nekoliko fantazijskih jela i pića. Ono što sigurno ima, to je pivo. Možda čak i vino, mada bi cena i kalitet trebalo da odgovaraju geografskim uslovima. Kobasice ili neka vrsta salame, uz komade sira, čini se prigodna hrana za svaku krčmu, pre nego neko kuvano jelo. Premda je dinstano meso poznato od davnina, pravi gulaš je nastao tek u 18. veku. Izvesnije je da će fantazijske krčme služiti neku vrstu pite, proju, te ono što je tog dana pristiglo iz lova. Možda je na meniju dinstana divljač, što u svetu fantastike može da bude srnetina, ali i grifonova prsa, odresci od jednoroga, krakenski kari, vekna mlevenog mesa od verpa, marinirano meso džinovske krabe, punjena vajvernova jaja, medveđe šape u umaku, tripice od triceratopsa, šta god vam padne na pamet.

Za one koji vole da udrobe malo šaljivosti i nasumičnosti, DnDspeak.com ima razne tabele, pa i tablicu od 100 neobičnih jela koje se mogu poručiti u krčmi. Za one odvažnije, isti sajt nudi i spisak egzotičnih narkotika (deco, nemojte se drogirati i ne sedite na ladan beton). Uostalom, cela kategorija se bavi hranom i pićem, pa sam siguran da ćete naći nešto za sebe!

Hrana nije samo nešto što se tiče krčme i šta ima da se pojede. U mitska vremena bez telvizije i interneta, hranu i piće pratila je muzika. Gozbe su bile prilika da se cela zajednica skupi, sva sela i zaseoci. Svečanosti su uglavnom proslavljane uz hranu i piće (slava, je l’ te), a originalno značenje reči simpozijum bilo je – pijanka. Vladarska moć ispoljavala se kroz luksuz, a začinjena jela i retke poslastice bile su prava prilika za to.

Hoću da kažem, oko hrane može da se vrti i cela avantura, pa i kampanja. Igrači mogu biti lovci na egzotične zveri za potrebe kraljevske kuhinje. Da li će jelo stići do kraljevih usta bez otrova? Kako sprečiti da zaverenici ubiju kraljevog kuvara (koji je možda bio i kraljev vidar ili bar apotekar)? Istražiti nove puteve kojim se dolazi do začina, pa to je bila tema stvarnih pustolovina tokom većeg broja vekova!