Bez mačeva. Bez čarobnjaka. Samo obični ljudi do guše u nevoljama, suočeni sa mozgolomnim strahotama lavkraftovskog mitosa.

I tako već trideset godina. Jedan od najstarijih sistema u industriji role-play igara. Prvo izdanje objavljeno je 1981. godine. Chaosium je imao svoju verziju 5. sistema, praktično dopunjujući izdanja jedno po jedno, sve do šestog koje je objavljeno 2004. godine, a deset godina kasnije evo ga sedmo.

Specifičnost igre Call of Cthulhu (u daljem tekstu CoC, razumećete zašto) jeste u tome što umesto naučne ili epske fantastike donosi lavkraftijanski horor. Nije posredi samo zamena žanra. Za razliku od priča u kojima su igrači u središtu pažnje, a njihov opstanak i napredovanje jedna od svrhe igre, u CoCu se podrazumeva da će igrači promeniti bar jednog lika tokom igre, da će istražitelji nabasati na naizgled uobičajenu nezgodu koja se produbljuje sve dok se ne otvori ponor iz koga zjapi strašnoća što se grozi čitavom čovečanstvu, palacajući svojim neshvatljivo nezemaljskim pipcima.

Nisam bio poetičan, u CoC se upravo dešava to da igrači nabasaju na neku naizgled svetovnu nevolju, a uskoro se, poput Indijane Džonsa, kreću po svetu (često otvarajući neizrecivo užasne portale iz kojih vrebaju demoni i drevna božanstva) u pokušaju da spreče da naša planeta (a i mi na njoj) prežive invaziju neopisivih strahota. Veći deo igre dešava se u biblioteci ili u otimanju drevnih spisa od poludelih kultista, a za razliku od prethodnih izdanja gde nije bilo mnogo akcije, sada su udrobili i pucnjavu i jurnjave kolima…

Što se tiče poslovnog modela, Chaosium je najpre objavio elektronsko izdanje pravila, pa dve godine kasnije i štampano. Najjeftinije je PDF izdanje Starter Set-a i košta 9 dolara (oko 1000 dinara), a najskuplja je zbirka pravila u tvrdom povezu koja košta 130 dolara (oko 14000 dinara). Zbirka sadrži dve knjige i DMov paravan (screen), Investigator’s Handbook i Keeper Rulebook.

U ponudi nema besplatnih pravila, ali nude jeftine digitalne kopije starih avantura sa upustvom kako da se prilagode novim pravilima, što je kul. Uostalom, Chaosium se drži pravila da ne treba čačkati ono što radi, pa je i ova nova edicija zapravo više ispravljanje dizajnerskih propusta iz prošlosti nego veliki zahvat izmene, poput petog izdanja Dungeons and Dragons pravila.

Dizajn DMovog paravana sadrži pregled najvažnijih pravila, a uz njega idu dve gotove avanture smeštene u Ameriku 1920-ih godina. Tu je i zbirka likova, čak dvanaest istražitelja. Ove likove mogu da koriste igrači koji žele da odmah krenu sa igrom, a dobri su i kao primer kako izgleda tipičan avanturista u ovom pripovednom okruženju. Uz sve ovo idu i mape, karta izmišljenog grada Arkama, svet Ktulua, te mapa oblasti u kojoj su se odigrale lavkraftove priče (Lovecraft County).

Što se tiče Investigator’s Handbook knjige, posredi je knjiga u potpunosti posvećena igračima, a mnogi njeni delovi nalaze se u tomu koji je posvećen gejm masteru (zovu ga Keeper), a koji je i jedini zapravo neophodan za igranje. Mislim da je sadržaj Investigator’s Handbook mogao da bude izdašniji, uz manje redundance, ali šta je – tu je. Ono što jeste za pohvalu to je da je CoC po prvi put u ful koloru i zaista pristojno ilustrovan.

Hajde da vidimo šta je u knjizi Keeper Rulebook, jer je u suštini to jedina knjiga koja će vam biti neophodna. Prvo poglavlje bavi se uobičajenim uvodom – šta je RPG, kako se igra i slično. Celo drugo poglavlje posvećeno je liku i delu Hauarda Filipsa Lavkrafta. Prilično kvalitetna analiza koja omogućava mladim gejm masterima da urone u verovatno najčudesniji horor koji su ikada susreli.

Sledi deo o pravljenju likova. Tu je ranije bilo komplikacija, jer su statistike bile vrednovane od 3-18, a ostatak sistema je zasnovan na procentima (d100). Sada se za razne statove bacaju 2d6 ili 3d6 (?), pa se onda to množi sa 5, a kasnije deli na pola (??) ili na petinu (???). Što se mene tiče, prilično staromodno, ali ok. Posebno je urnebesna mehanika za određivanje kako se likovi razlikuju u odnosu na godište, pa mlađarija (15-19) dobija manje snage, obrazovanja i veličine (apstraktni zbir visine i težine koji služi da se proveri da li likovi mogu da se provuku kroz uzani prolazi i sl.), ali zato bolji skor na sreći (Luck).

Zatim se računaju izvedeni atributi. Na primer, STR i SIZ određuju bonus u bliskoj borbi, a CON i SIZ određuju broj hit poena. MOV je brzina, a računa se uz pomoć DEX i STR, te SIZ. POW je osnova za Sanity. Opet, čudno i starinski. Krutost pravila ogleda se u tome što je, na primer, Luck po zamisli dizajnera trebalo da bude neka vrsta rezerve koja se dodaje pri bacanju kockica za proveru drugih atributa. Premda je, navnodno, opciono pravilo, ipak je ubačeno na zapis o liku. Ispostavlja se da su test-igrači odbacili ovu ideju, ali su je autori ipak nagurali u pravila. Ovo nije jedini primer. Na nekoliko mesta pravila su nedovoljno promišljeno prilagođena nekakvoj zamisli dizajnera, ail ne baš u skladu sa logikom igre, kao ni sa činjenicom da je dvajs’ prvi vek.

S obzirom na nedostatke u dizajnu procesa pravljenja lika iz prethodnih izdanja, u kojima je bilo najisplativije igrati matorog profesora koji zbog godina i EDU stata može da ima gazilion hobija i ekspertizu u svemu od pecanja do borbe, novi sistem ograničavanja veština kroz nekoliko mehanika prilikom stvaranja likova (žestoki penali za likove preko 40 godina, ograničenje maksimalne početne vrednosti veštine i ograničenje kroz veštine prigodne za odabrano zanimanje).

Kad smo već kod veština, celo poglavlje im je posvećeno. Moram da primetim da su pokušali da ih dovedu u red. Naime, CoC je bio poznat kao sistem sa previše veština od kojih su se mnoge preklapale, do su druge bile nepotrebno razdvojene. Na primer, u starom CoCu udarac pesnicom (punch) i nogom (kick) bile su dve različite veštine. Pojavile su se i neke nove, tako da nisam siguran koliko im je uspelo da preurede ovaj sistem, ali bar su malo počistili.

Upotreba veština je ponešto promenjena. Izbaciti nešto što nije valjalo i nagurati nešto što je još trapavije rešenje izgleda da je tema ove edicije. Dakle nema više Resistance tabele, ali zato sad postoje tri broja umesto jednog, koji predstavljaju “standardnu” primenu veštine, te još dva stepena težine koji zahtevaju onu pomenutu polovinu i petinu vrednosti… Još kad se tome doda da su uveli i suprotstavljene (opposed) veštine… džumbus.

Tu sad postoji i dodatna zavrzlama. Iz nekog razloga, autori su hteli da pruže igračima priliku da ponovo pokušaju u slučaju da prvobitni ishod kockice nije povoljan. Poznatija kao “pushed roll” mehanika, ovde je primenjena kao ponovno bacanje uz povećanu opasnost u slučaju neuspeha. Mislim… poenta CoCa je da družina što kasnije nastrada, jer ih svejedno čeka nestanak, živopisna smrt ili još živopisnije ludilo. Ako igračima treba pomoć ove vrste, nek’ ne igraju CoC.

Takođe su pokušali da ubace nešto kao “prednost” (advantage/disadvantage) iz Dungeons and Dragons igre, ali prilično trapavo kroz ubacivanje treće kockice… dakle pošto je d100 sistem, uzmete dve d10 za “desetice” i jednu d10 za “jedinice” i onda bacite to sve zajedno i onda se bira manja (ako je penal) ili veća (ako je bonus). Meh.

Peto poglavlje objašnjava sve ovo oko mehanike, umeće opciona pravila za Luck, govori šta se dešava kad likovi ostare, kako uče nove veštine, uz ponovo prilično trapava pravila za upravljanje novcem… dve strane koje vas uče kako se koristi banka… preterano.

Šesto poglavlje govori o borbi. CoC nije bio zamišljen kao sistem u kome bi trebalo da bude previše borbe. Ako vas spopadne kosmički užas, gotovi ste. Likovi su zamišljeni kao istražitelji, gotovo naučnici, neko ko nalazi rešenje u knjizi, a ne na vrhu noža. Ko zna iz kog razloga su autori zaključili da bi bolja pravila za borbu unapredila ovaj sistem, ali eto ih.

Pravila su detaljno raspisana, pokrivaju razne specifične slučajeve. Šta se dešava kad pesnicom potegnete nekoga ko se borili i ko naprosto pokušava da vas izbegne. Posebno su pokrivena pravila za pucanje iz vatrenog oružja, sa pravilima za rafal i slično. Dali su obilje primera, ali nažalost i nekoliko tabela koje treba slediti da bi se shvatilo kako to sve radi. Pohvalno, s obzirom na to da iskusni CoC gejm masteri to sve znaju i mogu lako da obrade, dok je za mlade previše komplikovano, pa su primeri i tabele dobar pokušaj da se olakša snalaženje u pravilima.

Sledi zanimljiv pokušaj da se u igru ubaci nešto novo. Naime, celo sedmo poglavlje posvećeno je poteri, pravilima o tome šta se dešava kad krene jurnjava. U bilo kom drugom sistemu, ova pravila su negde postrani te uglavnom objašnjavaju kako da junaci sustignu protivnike. Ovde je to pomalo obrnuto, tj. objašnjava se kako da istražitelji uteknu ako ih juri armija kultista ili kakvo kosmičko zverište.

Ovo poglavlje je poveliko, gotovo kao i ono za borbu. Pravila su… uh… glomazna… ali sastavljena sa idejom da mladim igračima koji bi da probaju CoC umesto okultne, gotovo opskurne igre, pružili filmsku zabavu u kojoj su akcija (borba i jurnjave) osnova igre. Iskusni igrači su razočarani ovim očajnim pravilima koja su nagurana u knjigu sa idejom da promene duh CoCa, ali štajaznam, po meni ovo su dinosauruska pravila a taj CoC fazon mi nikad nije bio zabavan, baš me briga. Šalu na stranu, toliko je igara sa tematikom Ktulua, da bi Chaosium morao dobro da razmisli da li je dovoljno da pošalju šesto izdanje na fejslifting ili bi mogli da porade na tome da osma edicija bude stvarno modernizovana do daske.

I da ne bude da samo pljuckam, osma glava koja se bavi ludilom jeste svetla tačka ove edicije. Inače je za igrače i gejm mastere oduvek bio problem kako da predstave to postepeno gubljenje razuma. Kako da se posledice užasa prenesu na likove, s obzirom na to da igrači koliko god se trudili, ne mogu baš do kraja sami na sebi da primene posledice koje bi neprestano izlaganje natprirodnom i stravičnom moglo da ostavi.

Zanimljiva je tablica situacija koje dovode do nagrizanja razuma, od “raskomadano životinjsko telo”, preko “probudio se živ zakopan”, do “svedočio padu džinovske odsečene glave sa neba”. Ali osim tabela i predviđenih efekata traume, odlično je napisano kako predstaviti i igrati junaka koji je uzdrman, lud, opsednut. Bonus lajk za tablicu sa 100 fobija, te tablicu sa 100 manija koje likovi mogu da razviju u dodiru sa duhovima i ostalim okultnim žgamadijama. Lepo je objašnjeno šta su fobije, manije, kompulsivna ponašanja. A tu je i deo posvećen isceljenju. Posebno mi se dopadaju opciona pravila koja predlažu šta se dešava sa likovima koji ispucaju celu Sanity skalu.

Do kraja knjige, od devetog do petnaestog poglavlja, upoznaćete se sa čarolijama, tajnama okultnog, kako da istražitelji postanu pravi pravcati volšebnici, otkrićete kako se otvaraju kapije koje su neka vrsta zaštnitnog znaka ove igre, te spoznati užase u vidu raznih drevnih bogova, demona i njihovih slugu. Pod prste će vam doći drevne knjige starostavne iz kojih će istraživači moći da se napoje znanja (ali i ludila), te mračni artifakti, a kako sve to radi u praksi, možete da isprobate kroz dve veoma lepo predstavljene avanture. Šesnaesta glava je neka vrsta apendiksa, upute kako da preradite stare avanture za obnovljeni sistem pravila, te razne druge korisne tabele, kao što su na primer spiskovi oružja i opreme sa cenama. Praktično pola knjige su ključna pravila, a ostalo pomoćni materijali, što je sasvim okej.

Sve u svemu, prilično sam zbunjen. Ovo nisu pravila za početnike. Naprosto nije takav sistem. Ipak, koješta je promenjeno upravo da bi bilo prilagođeno za novajlije. Ukoliko ste igrali po nekoj staroj ediciji, sedmica je dobra prilika da se zanovite. Ukoliko imate šestu, ne znam baš da li vam je sedma neophodna. Da, ima nekih promena, ali ništa više od tankog sloja nezavidnog kvaliteta koji zahteva dodatnu doradu. Call of Cthulhu je sistem koji je bio veoma važan za celu industriju igara, ali mislim da je vreme da njegovi dizajneri sednu za sto, stave prst na čelo i smisle kako da promene nešto iz korena. U svetlu drugih igara koje se bave istom tematikom (Achtung! Cthulhu, Call of Cthulhu d20, Realms of Cthulhu, itd.),  možda je vreme da CoC ozbiljno izađe iz svoje kože i postane nešto novo.