Strele će zamračiti nebo. Vatrene lopte i munje padaće na glave. Oklopljeni ratnici spremni su da zavitlaju bezumno oštrim oružjem. Protivnici će nagrnuti u talasima, al’ nema im ‘leba. Ti i tvoji drugari prokrčićete put kroz gomilu. Biće limfe do članaka, krvi do kolena, smrskanih kostiju. Pretvorićete neprijatelje u krvavu izmaglicu. Dobrodošli u RPG.

Knjige su super, čitaš i zamišljaš kako je to sveto i čestito bilo. Kako su se uhvatili u koštac dobri (ima ih malo) i zli (ima ih mnogo). I onda zmajevi. Mnogo zmajeva. Bitka Davida i Golijata, dole tek obična šačica smrtnika, gore krilati gmaz što bljuje vatru, kandže oštre kao žileti (kad bi se žileti prodavali u pakovanjima od po metar i po).

Filmovi su još bolji, sve to isto samo vidiš, pršte specijalni efekti, ložačka muzika te pumpa, ne samo da navijaš za “naše” nego ti se oči napajaju epskih prizora.

I onda video igre. Sve to isto samo si TI u glavnoj ulozi, ti biraš kada će i šta da se dogodi. Dobro, u okvirima onoga što su programeri predvideli. Jest’, baš i nisi neki megabaja na prvom nivou, treba da izgrinduješ svu tu legendarnu opremu i to, al’ nema veze, tu je obećanje da će sve biti još bolje sad kad si ti delatnik epskih događaja.

E, preko svega toga dođe “stoni” iliti tejbltop RPG, izvorni FRP, igra igranja uloga, gde dobijaš sve pogodnosti knjige, filma i igre uz megabonus činjenice da se ceo taj epski cirkus odvija i pred tobom i u tvojoj glavi i kroz božanstvene prizore, u sobi sa ortacima, dok pijuckate i grickate, a nema nikakvog posrednika između bezbrojnih pustolovina i tebe – ti si taj, ti postaješ junak, ti lično.

A šta ti treba? Ništa posebno, jedan da bude sudija, pripovedač, nepristrasni posmatrač. On je pisac i projektor i računar, samo što je brži od štampe, tvoja mašta mu je platno, a nema ograničenja (teorijski govoreći) i programiranog skripta, već beskonačnost fantastike. Dobro, trebaju ti i kockice čudnog obilka, one su fetiš, kroz njih se dešava čarolija, kažeš šta hoćeš da uradiš, baciš kockice i… iščekuješ da čuješ sta se dogodilo.

Kao da šta ima da se i dogodi – ili si pogodio i prosuo creva protivniku, ili si promašio i onda si u sledećem potezu nastradao ako te neko od drugara ne izbavi. Kao da si u video igri, samo što nema prekida veze, hiler nije otišao da piški, nego ga lepo protreseš za ramena uživo i kažeš: “AJDE, STEVANE, BACI KJUR LAJT VUNDS #@%&!!!”

Nategneš sokić i obrišeš se k’o patuljak kad zbriše penu s brade. Vreme je da se predahne i da se popljačkaju leševi. Samo što pali borci ne zatrepere i ne nestaju ostavivši gomilicu novčića. Nego se, onako ljudski, baciš na izvrtanje krvavih džepova goblina, kobolda, ili kakve druge žgamadije koju je tvoja družina upravo zlostavila. Bakrenjak po bakrenjak, pa da vidiš ko će u sledećem selu da kupi čarobni mač plus petnaes’ moj sinko.

I da ne poveruješ kako te prebaci u drugi svet, u taj život heroja, ili šta već odabereš da budeš. Prvi put kad smo igrali, nismo verovali da to tako može čoveka da odnese. Igrali smo se dva dana bez predaha. Naposletku, počnemo da kljucamo od umora, da se zgledamo i da većamo da li da prekinemo ili da nastavimo. Tu se zbio ovakav razgovor:

(Maja) “Vuče, šta ti kažeš, da stanemo ovde?”

(Vuk) “Ja sam ork, meni se ne spava. Vi se ulogorite ovde, ja ću da čuvam stražu prvi”

(Maja, neverue) “Vuče, stvarno te pitam, da nastavljamo ili da prekidamo?”

(Vuk, blago iritiran) “Joj, što ste vi vilenjaci komplikovani, aman, spavajte ako već morate, ja sam ork, meni se nikad ne spava, ja sam najjači vidi koliki imam biceps, lezi tu i spavaj, ja ću prvu smenu, dobro ‘ajde i drugu ću…”

(Nenad, neverue) “Ali, Vuče, pitamo te u stvarnosti, da li da završavamo ili da…”
(Vuk, iritiran) “Pa jest’, tako je bilo i prošli put, ‘ajd ork da izvidi da li ima nešto napred, pa kad su me ošinule one zamke… e, jeste nesposobni, ja kažem, da nastavimo, ali ako ste baš umorni…”

(Maja i Nenad, uglas slabašno) “Jesmo, zato te i pitamo…”

(Vuk, vrlo iritiran) “Vid’ kol’ka ti je konstitucija, jedva devet. Nije čudo što si umoran, ja sam ti rekao da ne škrtariš na konstituciji iako si (CENZURISANO) vilenjački (CENZURISANO) čarobnjak. Elem, idemo još do sledećeg tunela i onda ćemo da se ulogorimo, pa vi spavajte.”

(Ja, gejm master) “Vuče saberi se pitamo te da li da prekinemo igru ili ne?”
(Vuk, smireno, zatim sve uzrujanije) “Koju igru, ne razumem pitanje? Nije ovo igra čoveče, idemo kroz poslednji nivo tamnice treba da stignemo do gospodareve kripte, tu je blago, šta je s vama je l’ ste svi poludeli?!”

I to je tako trajalo petnaestak minuta dok se ovaj nije obasvestio da pričamo “van likova” (out of character). Eto, toliko se čovek može uneti. I super mu bude. A vi što ovo čitate i mislite “e, baš dobro što se ne bavim tim er-pe-geom, nije to za mene, ja se potpuno uživim i onda me nema, ko zna gde ću da završim”, poručujem vam da ste u pravu, nije ovo za vas. RPG je ipak za one koji žude da istražuju svetove mašte, za one koji se ne plaše da otputuju u drugi život, u pustolovinu, koji grle priliku da slobodno “zatripuju” da nisu Vuk, Maja ili Nenad, nego da su Glumb, ork-ratnik, Silena, vilenjačka princeza ili Satrik, vilenjački čarobnjak.

I dobro, šta je na kraju taj RPG? Ništa. Društvena igra. Vrlo zabavna, uz prstohvat mašte, knjigu ili dve pravila, dobrog gejm mastera i ponešto alata (kockice, papiri). Igra koja stvarno pruža najviše imerzije od svih čoveku poznatih (a legalnih) izvora zabave. A kako se tačno igra i koliko zamršeno može da bude, čitaćete uskoro.

Autor: Ranko Trifković