A sada! Stupa era najboljih i najgorih DnD igara na računarima!

Do mene je doprlo mjaukanje da nisam pokrio Dark Sun, te pretnje da se ne šalim životom da preskočim Ravenloft i Menzoberranzan. Evo objašnjenja zašto ih neću predstaviti.

Posle Gold Boxa nastupa razdoblje lutanja. Studio SSI gubi tlo pod nogama. Pojavljuju se novi igrači, ali niko ne uspeva da nađe zlatnu žilu. Dark Sun, osim što je bio serijal pun bagova (jedan urušava igru, a drugi je čini nerešivom), nije bio sasvim veran pravilima stonog RPGa. Al-Quadim i nije bio RPG, već neka vrsta akcione avanture. Descent to Undermountain je bio pokušaj da se FPS endžin preradi za RPG (ne znam zašto to svi pokušavaju i uvek propadne).

Menzoberranzan je bio katastrofa, pokušaj da se igrači fasciniraju 3D grafikom. Teško se može nazvati RPGom, više je ličio na neki propali FPS, da ne pominjemo neprestan hekensleš koji pri tom – i  ne radi! Naime, igra je patila od mane koja se pojavila još u prvom Ravenloftu (Strahd’s Possession. Klikneš na protivnika i onda junaci sleva nadesno počnu da spremaju napade, ali idu po nekoj vrsti inicijative, pa onda čekaš i nije ti jasno šta se dešava, klikćeš besomučno dok se kompjuter smisli čiji je red. Ravenloft je imao kudikamo bolju priču od Menzoberanzana, ali već drugi nastavak (Stone Prophet) bio je ništa drugo do mlaki nastavak. U suštini, tehnički nedostaci ovih igara diskvalifikuju ih za neki detaljniji prikaz. Da, dobro, priznajem, Strahd’s Possession nije bio tako loš u atmosferi, šteta za katastrofalan endžin. I da, Strahd ne zvučao nimalo strahšno, meh.

Infinity Engine spasio je DnD na računarima. Nije vladao tako dugo kao Gold Box, ali je premostio do sledeće ere kojom su dominirali 3D endžini. Osim toga, BioWare i Black Isle Studios ulaze u igru i ostavljaju iza sebe zaista remek dela.

Baldur’s Gate

Prva igra u nizu bila je Baldur’s Gate. Za početak, tim je veoma ozbiljno shvatio zadatak, premda su predviđanja o komercijalnom uspehu bila veoma niska. Glavni programer je pročitao SVE romane i priče iz Forgotten Realmsa. Odlučili su da u igru ubace sva pravila, tako da se računar bavio bacanjem kockica i veoma doslednom primenom ADnD 2e knjiga. Izdavač, Interplay, smatrao je da će igra postići možda pedesetak hiljada kopija, odredivši dvesta hiljada kao brojku koju treba dostići da bi se opravdao nastavak. Prodali su dva i po MILIONA.

Proizvođač je doneo nekoliko veoma hrabrih odluka. Naime, nisu hteli da se koriste sistemom “pločica” (tilesets), već je svaka pozadina ručno oslikana. Osim toga, igra se odvijala kao real-time sa pauzama, što je veoma dugo ostalo kao standard. Postojala je mogućnost da se igra automatski zaustavi po parametrima koje igrač odredi. Kontrola likova mogla je biti sasvim u rukama igrača ili uključivanjem pojedinih AI skripti. Igra je pratila protok vremena, a ukoliko bi likovi bili predugo budni ili u akciji, sledećeg dana bi postali umorni, pa je kampovanje i odmor u krčmama bio veoma važan deo igre. Sistem za reputaciju takođe je doprinosio imerzivnosti. Osim promene reakcija NPC likova, cene u prodavnicama postajale bi povoljnije za družinu dobre reputacije i obrnuto.

“Drž’ ga za oči, Bu!”

Srećom, igra je imala dobru priču koja se odvijala kroz osam poglavlja, uz ostavljenu mogućnost da igrači slobodno tumaraju mapom koja je prikazivala oblast Sword Coast. Prikazani su grad Baldur’s Gate, Cloud Peaks, Wood of Sharp Teeth, grad Beregost, tvrđava Candlekeep, a osim ovih legendarnih lokacija, igrač se susretao sa slavnim likovima kao što su Elminster i Drizzt, te organizacijama kao što su Zhentarim, Red Wizards, Iron Throne, Flaming Fist i Harperi. Igrač je usput mogao da regrutuje trideset likova (pet privremenih), ali svima je u srcu ostao Minsc, ludi rendžer u pratnji minijaturnog džinovskog hrčka po imenu Boo. Glasovna gluma bila je besprekorna, što je u ranijim igrama uglavnom bilo problematično.

Osim glavnog toka, igra je imala obilje sporednih misija, a inspirisani Wastelandom (preteča Fallouta), mnogi zadaci mogli su se rešiti na različite načine. Sve u svemu, ova igra spasila je RPG na računarima. Godinama su DnD igre bile simbol za đubre, dok se nije pojavio Baldur’s Gate.

O uspešnosti ove igre, kao i samog endžina govori činjenica da je 2012. godine osvežen. Premda spisak unapređenja prevazilazi gotovo stotinu stavki, ipak je to ona ista igra u kojoj smo uživali krajem devedesetih.

Tales of the Sword Coast bila je ekspanzija, donoseći viši limit za XP, samim tim za nivoe likova, osim nekih poboljšanja interfejsa, lopovi su nerfovani. Ipak, kvalitet je ostao neokrnjen, pa je ekspanzija rasprodata u preko pola miliona primeraka.

Planescape: Torment

A onda se pojavio Planescape: Torment, igra koja je pomerila mozak svima. Naravno, kao i mnoga umetnička dela koja postavljaju teška pitanja, igra je bila komercijalni neuspeh (status od šesto hiljada prodatih kopija postigla je tek desetak godina posle izdavanja), ali je postala kultni naslov. Neću je naročito opisivati, ponajpre zato što je zarad priče igra prilično skrajnula pravila. Osim što se dešava u Planescape kampanji, uopšte nije morala da koristi ADnD pravila. Dakle, sjajna igra, ali ne baš veran prikaz onoga što možete zateći u tipičnoj DnD kampanji, idemo dalje.

Icewind Dale

Icewind Dale je vratio ravnotežu. Tamo gde je Torment bio sav u likovima, priči i važnim pitanjima egzistencije, Icewind Dale je bio prelepa rokačina. Sve je isto kao u Baldur’s Gateu samo što je priča tekla kroz dijaloge, a težište igre je bilo na borbi, uglavnom protiv horde protivnika. Pa opet, igra je uspela da ne postane samo isprazna koljačina. Pred sam kraj ispostavlja se da je pripovedač zapravo negativac koji jedva čeka osvetu. Osim istog real-time sistema borbe, igra se prilično tesno držala ADnD 2e pravila. Premda su je kritičari pljucnuli što nema mnogo sadržaja osim borbe, Icewind Dale je uspela da skine Diablo II sa top liste, a prodala se u dovoljnom broju primeraka da zavredi nastavak, te obnovljeno izdanje (Enhanced Edition) 2014. godine. Nastavak, Heart of Winter bio je zbrzan i prekratak, pa je Black Isle Studios objavio i dodatak Trials of Luremaster. Ništa novo, samo bolja rezolucija (800×600) i kratka kampanjica u stilu krljanja kroz lagume (dungeon crawl).

Baldur’s Gate 2

Dragulj u kruni Infinity Engine ere bio je Baldur’s Gate II Shadows of Amn. Istovremeno bi mogao da posluži kao uputstvo za današnje studije kako se prave igre kada razvojni tim ima dovoljno vremena. Naime, Baldur’s Gate je bila prva igra BioWare studija, a osim toga bili su pod velikim pritiskom izdavača. Ovaj put oldučili su da ne požuruju proizvodnju i nastao je mamut od 60 sati igre za praćenje glavne radnje i još 300 sati u sporednim misijama (ukupno 290 zadataka).

Svaki nivo bio je pažljivo dizajniran po podužem spisku zahteva i ograničenja, a u stvaranju su učestvovali svi timovi (grafičari, pisci, programeri). Ishod su bile bolje misije, sa kompaktnijim mapama bez praznog hoda. Prolazi u tamnicama bili su širi, pa su se junaci ređe zaglavljivali, a programiran je i “mrdni se” sistem po kome lik može da pomeri drugare koji mu stoje na putu.

No, mnogo važnije bilo je to što je BioWare zapravo uslišio brojne molbe igrača. Osim tehnoloških poboljšanja, igra je ponovo imala epsku priču, epske lokacije i nezaboravne likove (Minsc se vratio!) i što je najvažnije – zmaja. Mnoge igre pružale su lagume, ali ne i zmajeve, pa ih je BioWare utkao u priču.

Što se tiče pravila, najveći dodatak bio je ubacivanje proširenja za klase, tzv. Character kits. To su vam nešto kao Backgrounds u 5e, ali su dublje menjale srž klase, pružajući velike prednosti kao i velike uslovnosti. Dakle, osim što su u igru ubacili nove klase (barbarian, monk i sorcerer), dodali su brojne kitove, kao i mogućnost da se sagradi tvrđava. Naime, ADnD 2e pravila imala su jedan čudan mistični momenat. Kad likovi pređu određeni nivo, počnu da im se pridružuju obožavatelji nižeg nivoa, pa je neophodno sagraditi stronghold (utvrdu) koja će staviti likove u centar pažnje cele te bulumente.

Igra je bila epski uspešna, sa preko dva miliona prodatih primeraka, a proširenje, Throne of Bhaal donelo je prigodan završetak priče, uz brdo novih spelova, predmeta i dodatak Wild Mage klase. Naravno, Baldur’s Gate II pojavio se i u Enhanced Edition verziji 2013. godine.

Međutim, šampion nad šampionima u vernosti bio je tragični…

Temple of Elemental Evil!

Istoimeni modul objavio je TSR još 1985. godine i dan danas važi za jednu od boljih pisanih avantura za DnD. Troika Games studio preradio je endžin igre Arcanum, još jednog od bisera RPG scene. Isprva su preradili avanturu za DnD 3e ali su onda u brzometnoj kampanji za dva meseca osvežili igru da radi po DnD 3.5e pravilima. Ako želite pravo pravcato iskustvo stonog RPGa, Temple of Elemental Evil (ToEE) je još na vrhu verodostojnosti. Odstupanja su minimalna: pravila za Dodge feat, te pravila za likove u ležećem stavu, kao i mala hibridizacija između 3 i 3.5 pravila.

Borbe su potezne, likovi igraju po redu inicijative, a kružni meni omogućava primenu veština kao što su Sleight of Hand, Intimidate ili Gather Information. U igri ima preko 200 spelova, a verno su oslikane sve akcije (move, full, free) kao i mogućnost da se protivnici sapletu (trip attack) ili da im se nanesu povrede koje nisu smrtonosne. Gotovo sve što je moguće uraditi u stonoj verziji igre, moglo je da prođe u ToEE!

Igra je izazvala malu buru zbog toga što je sistem ljubavnih odnosa omogućavao da se neki od junaka venča sa piratom Bertramom. Gej likovi i gej odnosi u to vreme izazivali su negodovanje igrača, ali to nije uticalo na uspeh igre, već su joj presudili bagovi. Nestabilnost i problemi uticali su na to da broj prodatih kopija ostane ispod sto pedeset hiljada, a igra je tek postala kudikamo bolja posle mnoštva zvaničnih zakrpa, kao i predanim radom modera i zajednice koja je pružila stabilnost kao i dodatni sadržaj.

U sledećem tekstu pozabaviću se fenomenom NWN i čitavom kulturom koja je oko njega iznikla, kao i današnjim prilikama kad je posredi DnD na računaru. A ako znate koja legendarna DnD igra dobija treći nastavak u obliku računarske igre, pišite u komentarima!