Uz drvene miple i karte, kockice su najpopularnija ikona sveta društvenih igara. Od običnih šestostranih preko dvadesetostranih, pa sve do onih sa 100 strana ili kockica u kocki i mnogih drugih, nema predmeta koji je prosečnom igraču bitniji od kockice.

Pre nekoliko godina Keith Burgun je objavio video objašnjavajući razliku između (kako ih on naziva) Ulazne i Izlazne nasumičnosti i zašto on smatra da je izlazna nasumičnost loša. Video je kratak i preporučujem da ga odgledate ovde. Ako vas baš mrzi, u suštini nasumičnost koja je veoma bitna za igre zbog varijabilnosti može biti Ulazna, ona koja utiče na odluke igrača od početka (npr. nasumični setup) ili Izlazna, ona koja utiče na rezultat igračeve odluke (npr. kockice u borbi). Pojedini nasumični aspekti mogu biti i negde između, težeći više ka ulaznoj odnosno izlaznoj strani.

Zašto je izlazna nasumičnost loša; zato što igračeva odluka ne utiče na rezultat njegove akcije, pa čak i ako je igrač odigrao najbolji mogući potez, nasumičnost može uticati na to da njegova odluka da loš rezultat. Izlazna nasumičnost će igrača kazniti ili nagraditi kada to nije potrebno. Iako nisam protivnik toga da igrač bude nagrađen za neki potez koji nije bio najbolji, definitivno sam protiv toga da igrač bude nepravedno kažnjen. Ovo dovodi do toga da igra postaje dosadna i frustrirajuća.

No, vratimo se kockicama, ali kao po običaju u recenzijama, prvo ćemo videti njihovu pozitivnu stranu i primer igara u kojima rade dobro.

Grand Austria Hotel

Grand Austria Hotel je dice drafting igra u kojima igrači imaju na raspolaganju isti skup kockica koje mogu da uzimaju i izvršavaju akcije. Veći broj kockica koje se bacaju, mogućnost ponovnog bacanja i otvorenost ka svim igračima čine da je ovaj mehanizam skoro u potpunosti gore pomenuta ulazna nasumičnost. Igrač na početku poteza vidi šta ima na raspolaganju i na osnovu toga pravi odluke. Nekome će kockice sigurno u datoj situaciji više odgovarati, ali ne bi trebalo da dolazi do ekstrema.

The Voyages of Marco Polo

Castles of Burgundy i The Voyages of Marco Polo. Igre u kojima svaki igrač baca svoje kockice i bira akcije na osnovu njih. Iako nešto drugačijeg tipa u odabiru akcija, obe igre imaju relativno lak način izmene i ponovnog bacanja kockice i informišu igrača o njegovim otvorenim opcijama na početku poteza, ne utičući dalje na krajnji ishod. Nivo sreće je nešto veći nego u dice drafting igrama, ali i dalje sasvim prihvatljiv.

Tiny Epic Quest

Neutralni primer. Tiny Epic Quest je igra u kojoj igrači tokom dana biraju akcije kako bi tokom noćne faze bacali kockice i tehnički proveravali rezultate odluka. Za razliku od standardne izlazne nasumičnosti, ovde većina kockica podjednako utiču na sve igrače, pa je uticaj sreće osetno manji. Push your luck mehanizam u igrama je još jedan nivo koji u manjoj meri pomaže da se ublaži loš uticaj kockica, a u isto vreme igra pretvori u veoma uzbudljivu zabavu!

U neutralne primere bih smestio i veoma, veoma tematske igre tj. pre svega igre uloga gde kockica utiče na krajnji ishod odluke, ali gde rezultat odluke i subjektivno podbačena akcija za krajnji cilj ima nastavak priče, a ne pobedu ili gubitak igrača.

Elder Sign

Kao neko ko je veliki ljubitelj euro igara već nekoliko puta sam čuo rečenicu “Ti ne voliš kockice u igrama.”. Generalno, to nije tačno jer neke od mojih omiljenih igara (gore pomenute) imaju kockice i rade fantastično. Uz to volim da bacam kockice kao i svaki drugi bordgejmer. ALI, mrzim igre u kojima je kockica stavljena samo da bi se veštački stvorila varijabilnost rezultata. Plague Inc. je solidno dobra euro igra koja je skoro u potpunosti uništena dodavanjem kockice prilikom preuzimanja kartice. Village of Legends o kojoj sam skoro pisao je takođe igra koja je u potpunosti predodređena kockom. Elder Sign je običan dice fest u kojem samo bacate kockice bez skoro ikakve mogućnosti značajnog izbora (bez ekspanzija, barem).

Memoir ’44.

Ovde su pomenute samo kockice, iako one nisu jedini krivac za izlaznu nasumičnost (iako jesu najčešći). Odnosno, zašto je kockca najlošiji tip izlazne nasumičnosti. Zato što je u potpunosti nepredvidiva. Ako vam za neku akciju treba 2+ kako biste je uradili, sasvim je moguće da ćete naredna tri puta videti samo jednu tačkicu na kockici. Šansa da bacite keca je svaki put oko 17% i ne menja se, a vi ste namerno odigrali onu akciju koja vam daje najveću šansu za uspeh.

Sa druge strane, iako ne idealan, karte su u zadatom primeru daleko bolji izbor. Zamislite da umesto šestostrane kockice imate špil karata sa brojevima od 1 do 6. Umesto bacanja kockice vučete nasumičnu kartu, i ako ne uspete, diskardujete je. Sledeći put u gornjem primeru imate 100% šansu da uspete. Onog trenutka kada uspete, sve karte ponovo vraćate u špil. Iako mnogo više fer, ovo je nešto što jako retko viđamo u igrama (sličan primer, tematski potkovan se nalazi u igri Stronghold). Najverovatnije zato što to povećava potreban prostor, broj komponenti, a i retko šta može da zameni osećaj bacanja kocke.

Alien Frontiers

Pre nego što neko pomene kako i u pravom životu postoji vid nepredvidive, izlazne nasumičnosti i kako je kockica tu da to simulira, osvrnućemo se i na priču o realnosti u igrama. Realnost je poželjna do one mere u kojoj povećava zabavu i povezanost tematike i mehanike. U stvarnosti se ne bih tukao do smrti mačevima, niti bih bio virus koji ubija ljude širom sveta, pa ne, takođe ne bih ni da u igrama imam nešto što mi uništava zabavu samo zato što je realno.