Početkom devedesetih sam shvatio da me epska fantastika apsolutno ne zanima, jer, budimo realni, zmajevi nema šanse da se pojave. Dok su svi moji drugovi čitali Tolkina, i ostala kapitalna dela epske fantastike, ja sam skidao prašinu sa SF izdanja tadašnje Jugoslavije i petljao sa Asimovom i njegovim drugarima.

Moje prosvetljenje se desilo, kada mi je moj prijatelj Ilija Melentijević poturio knjigu  “Neuromanser” iz 1981. godine od Vilijema Gibsona. Moj pogled na svet se tada menjao sa bratovljevim ZX Spectrumom a kasnije  Amigom 500, i neverovatnom video-gaming industrijom koja je tada bujala.

Dok sam čitao Neuromansera, gutao sam termine kao što su matrix, umreženi računari, hakeri, virusi, firewall barijere i svet u kome je informacija najcenjenija valuta. Pri svakom novom čitanju, shvatao sam kako se jaz od momenta izdavanja knjige i svega onoga što se u njoj smatra naučnom fantastikom, do trenutka kada sve to postaje stvarnost, neumitno i sve bržim koracima smanjuje.

Sredinom devedesetih godina, pojavljuje se film Johnny Mnemonic koji je inspirisan kratkom Gibsonovom pričom. Čak i fanovi sajberpanka, u koje i sam spadam, su u vrh glave rekli “meh” za kvalitet filma, ali se slažu da je dao jednu nezaboravnu scenu.

Ta scena oslikava taj virtuelni svet – matrix, internet ili kako god već hoćete da ga nazovete, u kome Džoni Mnemonik pomoću VR tehnologije, traga za krucijalnim informacijama za njegov opstanak. Pratimo Džonija kako u matrixu surfuje lokalnim nodom mreže a zatim za tren oka putuje na drugi kraj sveta i radi svakakve gotivne stvari.

Godine prolaze, tehnologija napreduje, socijalne mreže zamenjuju jednostavan poziv telefonom i pitanje “Kako si? Šta ima novo?”.  Sport se seli u digitalni svet, omladina počinje da zarađuje ozbiljnu lovu “igrajući igrice”. A onda, stiže vest da je VR set komercijalno dostupan. Novotarija kao što je nekada bio miš za računar. Novotarija kao što je bio tablet i koncept touch screena.

Za koju  godinu, uz masovnu proizvodnju i neumitni pad cene, VR neće više biti novotarija, nego sasvim normalan medium za interakciju sa računarom i svetom sa kojim vas on povezuje ili stvara.

Nakon trideset pet godina jaz više ne postoji.