Kroz burnu i zanimljivu istoriju Karipskog mora nas je provlačilo nebrojano mnogo filmova, knjiga, pesama, priča pa i društvenih igara. Dosada su ove igre bile uglavnom u američkom stilu, ali nas je sada svojom varijacijom na temu počastio Aleksandar Pfister, jedan od trenutno najpopularnijih dizajnera euro igara. Tako je do našeg stola došao Maracaibo, jedan od najvećih hitova ovogodišnjeg Essen sajma.
|
Maracaibo je kompetitivna euro igra za jednog do četiri igrača u kojoj ste u ulozi moreplovaca avanturista koji, kroz period od 4 decenije svoje karijere, pokušavaju da uvećaju uticaj i prestiž širom Kariba.
“Na početku partije će vas sačekati mučna postavka koja će od vas zahtevati da poređate gomilu drvenih diskova i kockica, da razvrstate karte, postavite pločice…”
Na početku partije će vas sačekati mučna postavka koja će od vas zahtevati da poređate gomilu drvenih diskova i kockica, ali i da razvrstate karte, postavite različite pločice, dodelite zadatke, itd. Kada posle 10-15 minuta igra u punom sjaju bude na vašem stolu, shvatićete da će vam trebati barem još nekih 45 minuta do sat vremena da je objasnite novim igračima. Ali, ajde da probamo da to uradimo ukratko…
Nalik Great Western Trailu, Maracaibo će vam osnovne akcije predstaviti kroz lokacije na mapi poređane u jedan veliki rondel. Svaki igrač se, u toku svog poteza, može kretati od jednog do sedam polja i aktivirati akcije koje se nalaze na mestu gde je odlučio da završi kretanje. Tako će gradovi davati određene akcije, uglavnom nasumično odabrane na početku partije, dok sva sela rade identično, time otvarajući mogućnost za par sitnih akcija koje možete ponavljati i uraditi onoliko puta, tj. onoliko akcija u zavisnosti od toga koliko ste kretanja potrošili u toku poteza. Na pojedinim lokacijama se mogu naći i pohodi koje igrači mogu izvršiti umesto da rade akciju lokacije.
Na akcije će vam uticati i karte koje imate u ruci, ali i one odigrane koje su već deo vašeg tabloa. Karte iz ruke ćete moći da koristite za rešavanje pohoda zarad jednokratnih bonusa ili za prodaju u gradovima, što će vam otvarati mogućnost unapređenja vašeg broda (još jedan mehanizam preuzet iz Great Western Trail). Odigrane karte će vam obezbediti veći prihod novca ili poena na kraju svake runde, ili posebne akcije na određenim selima, jednokratne bonuse, itd.
Runda, odnosno decenija, se završava onog trenutka kada jedan od igrača dođe do kraja karipskog rondela, nakon čega će igrači dobiti prihode, otkriti nove pohode, otvoriti mesta za trgovinu itd.
Igra pored ovoga ima i, pomalo nesrećno nazvanu, mehaniku borbe. Kada je aktivirate, u mogućnosti ste da se borite za jednu od tri kolonizacione sile: Francusku, Španiju ili Englesku. To u praksi znači da ćete dobiti određen broj akcionih poena koje ćete odmah potrošiti na uvećanje prestiža sa tom zemljom i eventualno obeležavanje naselja njihovim kockicama. Tu je i istraživački deo mape koji je opet preuzet iz Great Western Trail i otvara još jedan način za dobijanje novca i poena.
I pored svog ovog teksta, verujem da nisam ni približno uspeo da objasnim koliko je Maracaibo veliki i komplikovan. Po Pfisterovom ustaljenom običaju, tu je gomila malenih mehanizama koji stvaraju jedan ogroman organizam koji po svoj logici ne bi trebalo da funkcioniše dobro, ali… ‘ajde da prvo pričamo o komponentama.
“I pored svog ovog teksta, verujem da nisam ni približno uspeo da objasnim koliko je Maracaibo veliki i komplikovan.”
Maracaibo je od Great Western Traila pozajmio mnogo stvari, od Mombase način krajnjeg bodovanja, dok je Blackout bio inspiracija za estetski izgled table. Osnovna mapa je ekstremno ružna, nepregledna, izgleda nedovršeno i preterano saturisano. Dok je Blackout bio konzistentno ružan, pa na ceo problem nisam gledao preterano negativno, Maracaibo ima prelepu kutiju, lepo iscrtane karte i fine skale, tako da ova abominacija od mape izgleda još toliko ružnije i razočaravajuće. Tu je i problem sa malenim drvenim diskovima za markiranje unapređenja na brodu koji su nepraktični za korišćenje, ali bi veći definitivno pravili problem na drugim mestima, pa donekle i shvatam logiku. Sve ostale stvari su na finom nivou i dovoljno kvalitetne i lepe.
Najbolji deo igre se podudara sa njenim prethodnikom. I pored sve svoje kompleksnosti i broja komponenti, pa i same dužine partije, Maracaibo je veoma fluidan. Svaki potez se sastoji iz tri veoma lagane faze: kretanje broda, odigravanje akcije na lokaciji i izvlačenje karata do limita ruke. Svaki igrač u svojoj glavi uglavnom ima ideju šta će i kako uraditi tokom trenutne runde, pa sa bržim igračima potezi bukvalno proleću…
“Svaki potez se sastoji iz tri veoma lagane faze; kretanje broda, odigravanje akcije na lokaciji i izvlačenje karata do limita ruke.”
… osim ako vam neko ne pomuti planove. Igra nema preterano interakcije – pohodi i trgovina su uglavnom ograničeni, mesto za postavljanje kolonizacionih kockica takođe, ali najbitniji vid interakcije i onaj koji je osetno odvaja od Great Western Trail je kraj runde. Kada se runda završi, svi se vraćaju na početnu lokaciju, čak i igrači koji nisu uspeli da završe sve što su planirali. Balans između prebrzog prolaska kako biste što pre stigli do kraja i osujetili tuđe planove i odigravanja svega što ste želeli je jedan od najbitnijih delova ove igre.
Maracaibo možete igrati na mnogo različitih načina, ali za koju god strategiju da se odlučite, ne možete pobediti bez dobrih kombinacija karata. Dok će vas ponekad možda frustrirati što nikako ne možete da dobijete baš onu kartu koja će vam otvoriti gomilu zaključanog prihoda (tu u igru ulaze ikonice sinergije u koje stvarno nisam želeo da ulazim tokom objašnjavanja pravila), ili asistenta koji će vam pomoći u nekim drugim idejama, ovaj uticaj sreće vam neće preterano smetati kada napravite svoju mašineriju i krenete da ubirate plodove svog rada.
Unapređenje broda vam može otvoriti nove akcije, jednokratne bonuse, ili pasivne sposobnosti. S obzirom da je praktično nemoguće otvoriti baš sve na njemu, pravilan izbor sledećeg unapređenja u odnosu na odabrane strategije je presudan za dobro odigranu partiju.
“Veoma nam se svidela i kampanjska, legacy varijanta igranja koja iz partije u partiju menja osnovnu tablu i pravila.”
Veoma nam se svidela i kampanjska, legacy varijanta igranja koja iz partije u partiju menja osnovnu tablu i pravila, ali ne tako što uništava komponente već dodaje pločice na određene lokacije. Možda nije baš elegantno izvedeno kao u slučaju igara sa nalepnicama, ali vaša igra ostaje otvorena za ponovna odigravanja i drugačije izbore.
Ipak, Maracaibo je možda prevelik za svoje dobro. Istraživački deo je užasno nepregledan i ružan, a uz to se mehanički čini kao da je naknadno zalepljen na celu igru, bez ikakve posebne povezanosti (ne računajući legacy varijantu koju ne bih da spojlujem). Ikonice su nelogične, često nepregledne, a ponekad i drugačije za identičnu informaciju. To će igru, posebno neiskusnijim igračima, u početku činiti teškom za snalaženje. No, najveći problem veličine ove igre je broj karata koje će potencijalno završiti ispred vas, stvarajući more različitih bonusa i dodatnih akcija koje će, barem u prvom trenutku, opteretiti i najiskusnije igrače.
“Maracaibo ima i solo varijantu koja je zaista odlično zamišljena.”
Već pomenuti uticaj sreće se ispoljava kroz izvučene kartice. Iako će kroz vaše ruke najčešće proći toliko veliki broj karata da ova stvar i nije mnogo bitna, ponekad će vam zafaliti baš jedna kartica koja vam može doneti gomilu poena, bilo da vam trebaju tri identične robe za aktiviranje asistenta, ikonica sinergije, ili predmet za pohod. Ovo je razlog zbog kojeg će većina igrača odmah požuriti da unapredi brod i poveća limit karata u ruci na 6, ali i pored toga potencijalni problem ostaje. Još jedan način da se ovo ublaži dolazi kroz povlačenje otvorenih karata koje koštaju 1 zlatnik, ali njih ima premalo i lako može da se desi da se izvuku neke koje nijednom igraču ne trebaju, pa ostanu “blokirane” do kraja runde.
Maracaibo ima i solo varijantu koja je zaista odlično zamišljena jer uključuje polunasumični špil sa akcijama automatskog protivnika. Osim što kroz kreiranje špila možete da utičete na težinu partije, nasumičnost dotičnog otvara različite “strategije” koje će aktivirati, a koje će mu na kraju doneti poene u odnosu na to kakvi ste vi bili na tim skalama. Naravno, već posle prvog odigranog kruga karata, vi ćete znati u čemu ćete morati da ga jurite i šta ne smete nikako zapostaviti. Iako nisam preterani ljubitelj samostalnog igranja, da nije tako duge i mučne postavke Maracaibo bih često postavljao u ovoj varijanti.
Ukratko, Maracaibo je predivan, fantastičan i zabavan nered prepun sitnih problema koje zaboravite onog trenutka kada shvatite koliko ste se zabavili i uživali dok ste igrali igru. S obzirom na gomilu sličnosti, igra bi trebalo da se svidi ljubiteljima Great Western Traila, mada očekujte nešto veću pipavost i početne probleme sa novim igračima. Ipak, kada sve dođe na svoje mesto, igra ima savršen tempo i teče jako lepo, a vreme uz nju proleti, i dok trepnete, vaši moreplovački dani su gotovi.
Categories: Boardgames, Recenzija
